Moj ortak Dule tako kaže.
Danas svi negde jurcaju. Žure, gledaju na satove, proveravaju mejlove, bave se menadžeringom, advertajzingom, imaju svog lajfkouča i nameštene osmehe za kada izađu u narod. Ali kad se radno vreme završi i kravate opuste, čovek ostaje u svom stanu, bez čarapa, u boksericama i Nirvana majici. Recimo Nirvana, može bilo koja druga obična majica. Nije to poenta.
Svako u sebi nosi svog ličnog filozofa. I svi imamo jednog ili dvoje prijatelja sa kojima možemo da razmenjujemo mišljenja. Sa kojim možemo satima da sedimo i raspravljamo o smrti, postanku i o tome šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje. TO su trenuci kada se opuste kravate.
Večeras me je posetio ortak Dule. Dule se bavi slikarstvom. Voli teologiju, jer je to studirao. Često zabodemo jedno kod drugog i u kasne sate pričamo o umetnosti, o pronalaženju inspiracije, o održivosti umetnosti i o tome da li se samo bavimo umetnošću ili stvaramo umetnost. I ni na jedno pitanje do sada nismo dobili odgovor. U stvari, možda ga unapred i znamo, pa namerno ostavimo nedovršeno, jer je lepše tako.
Pričali smo o tome kako su stvari izgubile svoju lepotu jednostavne materijalnosti i kako je sve postalo „Tamo negde na netu“ i sve je virtuelno. Virtuelna prijateljstva, virtuelne knjige, virtuelna muzika, tu se zaustavljam. Da me neko čuje, pomislio bi da pričam kao starac. Možda i jeste tako, ali ja zaista cenim period kada su se kupovale ploče. Kada si morao da izdvojiš određenu sumu novca za ploču, kupiš je, sa omota se upoznaš sa izvođačima, pročitaš sve do najsitnijih slova, i sve to pre nego što dođe do orgazmičnog pritiska igle na ploču! Nestala je ta prelepa muka. Danas jedan klik rešava da sve bude „pink“. Sve je tako lako, lagano i jednostavno. Zašto bi se ti mučio kad može tvoj telefon da bude „smart“ umesto tebe. Svi postajemo urbano kul, šetamo androide i ne shvatamo da se pretvaramo u mongoloide. Jednom sam pročitala u novinama da ne možemo da pojednostavimo život do stanja hamburgera. Ali smo ga pojednostavili, jer očigledno da taj naš hamburger izgleda sočno, velelepno i preukusno, i taman kad zaželimo da zagrizemo suštinu, shvatamo da je bušan. Prazan, nema ništa unutra. I plus nehranljiv i od njega se gojimo. Možda i shvatimo jednog dana.
Dule nema računar i nema „tač skrin“ telefon. Dule živi u malom stanu sa mamom i ima malu sobu koja mu je ujedno i atelje. Svakodnevno slika i radi duborez i prodaje svoje radove.
Kažem mu ja da se danas bez tih tehnologijica ne može u smislu da je prosto to neophodno da bi komunicirao sa svetom. Na internetu možeš da nađeš sve što te zanima. Da se povežeš sa kim ne možeš da pričaš uživo. Naravno da nikad ne bih sela da pijem kafu preko skajpa sa komšikom preko puta, ali kapirate me.
Mi toga ne možemo i ne treba da se odreknemo. Meni je žao što ne živim u sedamdesetim, i kapiram da je ljudima iz sedamdesetih bilo žao što ne žive u recimo dvadesetim, ali oni to, kao ni ja sad, nisu mogli da promene. Prihvatali su svoje vreme i uživali u njemu. Ali su sigurno negde u ormaru imali neki odevni predmet svoje mame ili bake iz dvadesetih koji su ljubomorno čuvali, jer je to na neki način veza koja ih spaja sa svojim nesuđenim vremenom.
A onda je Dule rekao da treba uhvatiti krajičak vremena u istoriji i zamrznuti ga. Ne možeš da kreneš da živiš život jednog prosečnog čoveka iz sedamdesetih (mislim možeš, ali onda si žešća hipsterčina) i da živiš to doba iz prostog razloga: TO NIJE TVOJE VREME. Ali zato možeš da napraviš jedan kutak tvoje željene epohe, pa ponekad, kad se kravate opuste, da preko gramofona pustiš Ninu Simon i uhvatiš pisaću mašinu da napišeš štogod. Jer su se baš tad kravate opustile, radno vreme je prošlo i više te niko ne posmatra. U stvari, ne bi trebalo da te posmatra.
No dobro, da ne prerastem u paranoju, završiću jednim Duletovim pitanjem koje mi je te večeri postavio: „Je li, a je l’ i ti imaš problem da ti se skuplja voda na obrvama pošto se umiješ? Ja imam, i to baš. Lepo obrišem lice peškirom, ali tu se nekako uvek nakupi i nervira me“.
Marija Miladinović
