“Volim Vašu dugu kosu.“
… reče veliki čika Raša Popov za kraj intervjua, novinarki nacionalne televizije. Zaista, ona jeste imala lepu, blago isfeniranu kosu, sa šiškama na obe strane čela. Čika Raša je to primetio. Primetio i pohvalio. Ona se nasmejala, onako, iskreno – činilo se da nije očekivala. Nije očekivala. Znam, jer ne očekujem. Znam, jer skoro nijedna osoba, koju poznajem, ne očekuje, osim u slučajevima šarmiranja i laskanja, dakle, ciljano. Ali onako, umesto ćao i zdravo, umesto dobar dan i doviđenja, kada ste poslednji put nekome rekli da je lep? Da ima lepu kosu? Lepe oči? Trepavice?
Zašto? Zato što će shvatiti pogrešno i pomisliti da želim da joj skidam zvezde sa neba, a ja samo mislim da njoj to ne treba, jer zvezde joj žive u očima, i želim da tu i ostanu, jer baš su joj lepe oči. I ne kažem ništa. Prećutim te lepe oči. Prećuti ona možda moje lepe lepe trepavice – stvarno imam duge trepavice. Pozdravimo se i nikom ništa. Pričamo o lepom vremenu ili ružnom, ćaskamo o bezvezarijama ili o krupnim, ozbiljnim problemima u svetu, izbegavajući te oči i te trepavice – bežimo od lepog. Da ne budemo pogrešno shvaćeni.
A, vidiš, pa šta i da budeš pogrešno shvaćen? Rekao si lepo, nije to greh. Kako se ne brineš da ćeš biti pogrešno shvaćen kad pljuješ i gaziš? Kako te ne muči što joj kažeš da se ubucila, a ne primetiš njenu novu haljinu, koju je toliko dugo merkala? Kako ti ne bude krivo što bežiš od lepog, a ružno privlačiš?
Oh, svete! Znaš, pre neki dan sam upoznala jednog Milutina, koji ima najlepše trepavice, koje sam ja u životu videla! Bio je sa mamom i sestrom. Pozdravila sam njegovu mamu, poljubila glavicu njegove starije sestre i pogledala pod „krov“ kolica – majušna glavica, divnih očiju i predugih trepuški, najdivnijih koje sam ja ikada videla! – Imaš oči kao Mini Maus, znaš? Nije ništa odgovorio, postideo se valjda, šta li, al sigurna sam da mu je prijalo. Nasmešio se – zato znam. Nije očekivao. Govore mu da je sladak, šapuću kad je dobar, viču kad nije dobar, al niko se do sada nije divio njegovim trepavicama. A tako se trudio da oči drži širom otvorene što više i tako voleo da ne spava, sve misleći da će zato one postajati duže i lepše! Međutim, do tog dana i ovog susreta, niko nije primetio njihovu lepotu. Bio je srećan. Iznenađen i srećan.
Ona to nije očekivala. Čika Raša Popov je došao na intervju. Divan intervju! Završavala je emisiju, pozdravila ga. On nije rekao hvala lepo, prijatno. Nije pozdravio sve one, koji ga vole i poštuju, nije poželeo sreću, zdravlje. On je voleo njenu dugu kosu i to je i rekao. Lepo zna da je lepo i da ti to ne kažeš. Al tvojim isticanjem, lepo raste – postaje još lepše. Tako je kosa novinarke poprimila neki naročiti sjaj i lepotu. Zahvaljujući čika Rašinim širom otvorenim očima i iskrenom srcu, koje ne beži od lepog.
Milutin se tome nije nadao. Pošao je u šetnju, sa mamom, koja je gurala kolica i sestrom, koja se pomalo lenjo kretala pored. Prišla sam iznenada. Mama se, činilo se, obradovala. Sestra se, izgleda, namrgodila, jer joj nešto nije bilo po volji. On je očekivao još jednu klasičnu dozu njanjavosti i odavno izrečenih komplimenata o njegovoj uhranjenosti i pozamašnim obraščićima, upućenih mami, koja se lepo brine o njemu. Ali, iznenadila sam ga. Trepuške su iznenada još malo porasle! Lepo je postalo još lepše!
I zato, pričajmo o lepom! Nemojmo se stideti i dvoumiti, kad poželimo da istaknemo lepo. Lepo ostaje lepo, kako god bilo shvaćeno. Isticanjem će postati lepše, neisticanjem ostaje lepo, ne smanjuje se. Međutim, smanjujemo se mi, sami. Smanjujemo se svakim begom od lepog. Smanjujemo, postajemo gunđala koja se mršte kad ugledaju sunce usred leta. Mršte, ako čekaju, a ne misle da je čekano vredno čekanja i da je svet mnogo zabavnije mesto za život, ako malo promeniš ugao gledanja.
Ako samo odeš u onaj ćošak, gde živi lepo, zbiješ se uz njega i ne mrdaš.
Nateraš ružno da promeni smer.
Autorka: Hristina Petrović
Izvor: Blacksheep.rs
