– Kako je bilo?
– Gde?
– Jesi li ti uopšte danas otišla na razgovor za posao?
– Jesam.
– I ..?
– Pa, agencija je u centru grada i lepo miriše.
– Reci mi, aman, kako je prošao razgovor?
– Rekla sam im da tremu od javnog nastupa eliminišem tako što popijem nešto za smirenje, ili jednostavno popijem nešto; da sam uvek zaljubljena u par osoba i da je par osoba zaljubljeno u mene, da na taj način skupljam najbolje od svakoga; da bi mi izazov bio da kreiram reklamu za uloške… Kada izuzmemo alkoholizam, tablete, promiskuitet i uloške, razgovor je valjda dobro prošao.
– Nervoza je odradila svoje, ne nerviraj se! Ostalo si sigurno pokidala!
– Ostalo je emocija… Ili su me osetili, ili nisu.
Ostatak večeri sam provela sama. Šetala sam onim ulicama koje su stvorene samo za šetanje i muziku u ušima. Razmišljala sam o tom jednom pitanju koje su mi postavili – Ko sam ja kada se sklone nagrade, obrazovanje, Blacksheep i kolumne? Ko sam ja u biti?
Šetač. „Osluškivač“ Beograda.
Neko kome je bio dovoljan razgovor u parku sa petogodišnjakom, da bi opet razumeo svet.
Neko ko „volim te“ ne govori često. Neko ko to „volim te“ izgovara zagrljajem.
Neko ko je prvi put ugledao Adu Huju u pola 3 noću. Prošle nedelje. Sa simpatijom.
Neko ko ne veruje u dugoročne planove. Neko ko veruje da je najbolji plan jedna noć.
Neko ko je skoro otkrio da je najbolji antidepresiv Miljn brod u kombinaciji sa Dunavom koji šuška. I pogled na oronule splavove. I ušće Tamiša u Dunav.
Neko ko je skoro otkrio na istom tom brodu da beba u stomaku može da štuca.
Neko ko veruje u osmeh. Oprezno se osmehuje. Uvek. U suprotnom bi se pretvorio u realnost.
Neko ko je kontardiktornost. Maštar koji traži nekoga koga može da vidi. Jasno. I da ga drži za ruku. Čvrsto.
Nekad je sve što imam u torbi pored mene. Ili u glavi.
Nekad mi Instagram smiruje živce. Imam filtere da to i dokažem.
Nekad mi onaj voćni jogurt sa šumskim voćem opasno popravi raspoloženje.
Nekad spustim roletne, sednem na pod, pustim narodnjake i slatko se isplačem.
Nekad se pitam koji mrak pojede osobe koje se nikada ne okreću kada vam zalupe vrata.
Kažu da sam išetala iz nekog Kaporovog romana. U starkama.
Kažu da ukoliko nastavim da se oblačim ko dečačić da nikada neću naći dečka.
Kažu da moram da vodim računa gde ću se probuditi sutra. Da je vreme da počnem da razmišljam o izlasku iz grejs perioda i eventualnom kreditu.
Kažu da treba da prestanem da grickam nokte. Da prestanem da jedem u krevetu na kom spavam.
Eto. Sve to mi je prošlo kroz glavu, zbog jednog pitanja na razgovoru za posao. Njima sam u tom momentu rekla: „Napište da sam devojčica!“
Nervoza je odradila svoje.
Tijana Banović
Izvor: Blacksheep.rs
