Pisali su pisma. I pesme. I znali da namirišu ta ista pisma i da zalepe pramen kose. Da razmažu koje slovo suzom, slučajno ili ne baš slučajno. Da stopiraju i pređu kilometre osmeha, znajući da će iznenaditi onu/onog koga vole. Da se raduju tom susretu, ne pitajući se da li bi ta ista osoba za njih prešla toliko. Da se iskradu, iz kuće, jer je stigao. Da primaju poštu preko komšinice, sa kojom sklope dogovor o ćutanju, pred roditeljima. Da ne spavaju noćima čekajući pismo i u njemu ono „i ja tebe“. Da trpe grdnju zbog astronomskih telefonskih računa. Da trpe grdnju zbog slabijih ocena. Da budu pod kaznom danima. Da poštuju tu kaznu, ali ne odustanu od nauma. Da ne odustanu od svoje ljubavi.
Da, znali su.
Prošlo vreme.
U međuvremenu je fiksni telefon postao uobičajenost. U međuvremenu je stopa prevaziđena. Jer, „ima raznog sveta“. U međuvremenu su pisma počela da blede, nova da ne pristižu. U međuvremenu smo prestali da komuniciramo sa komšilukom. Ne zato što smo u svađi, nego jer smo sebi dovoljni. Fiksni telefoni su već demode. Imamo mobilne. Imamo i ajfonove i tablete i laptopove i ostale tehnološke novotarije. I nema čekanja. Danima. Satima. Minutima. Ima jednog klika. I jednog odustajanja.
Često čujemo ono „neka se on meni prvi javi, muško je“. Zašto? „Neka on plati račun, muško je.“ Opet, zašto? „Neka on prvi kaže volim te“ – muško je, znam. I opet pitam: zašto? Ako ti je već sve olakšano maksimalno, ako ne moraš da prelaziš kilometre, niti ti, niti tvoje pismo, ako ne moraš da trpiš grdnje zbog računa, ako ne moraš da čekaš, već samo klikneš – zašto je toliko teško da izgovoriš to volim te, ako zaista voliš? Zašto je toliko teško da kažeš da je taj neko Pravi, ako ga doživljavaš tako? Zašto da ne pozoveš na kafu, bez pomisli na skrivene namere? I zašto da ne platiš nekad tu kafu, ako do iste dođe?
Pitala sam skoro prijatelja, oko tog plaćanja, zašto? Kaže da je tako učen od malih nogu, ne zna razlog. Kažem da je to bezveze. Kaže da sam ja bezveze. Kažem da porazmisli o tome. Kaže kako nema vremena za razmišljanje. Kažem kako lupeta. Kaže kako sam dokona. Kažem da to nije odgovor. Čekam.
Još uvek nisam dobila odgovor.
Kaže kako se nije javio. A uvek se javljao prvi. Kažem joj da pusti poruku. Kaže da neće da se ponižava. Kažem da to nije ponižavanje, ako joj se sviđa. Kaže kako joj se sviđa. Pitam je šta čeka. Da bude muško, odgovara. On, ne ona. Kažem kako jeste muško, fakat. Ponavlja kako se nije javio. Ponavljam da joj neće pasti kruna s glave, ako se javi prva. Kaže da zaboravim. Kažem da ne zaboravi.
Nije se javila. Nije se javio.
Kaže kako su prijatelji, ali se ona njemu sviđa. Kažem mu da joj kaže. Kaže kako se plaši da je ne izgubi. Kažem da joj kaže, kako je ne bi izgubio. Kaže da nije to tako lako. Kažem da jeste, ako su prijatelji. Kaže da ne želi da su prijatelji. Kažem da proba da ne budu. Kaže da će pokvariti prijateljstvo. Kažem kako je već rekao da ne želi to prijateljstvo. Kaže kako nije to baš tako lako. Kažem da se ponavlja. Kaže da nemam pojma. Kažem da nemam pojma, al’ nema ni on petlje. Kaže kako ne zna šta će. Voli je. Kažem kako znam šta će, ako je zaista voli.
Kaže kako nije to baš tako lako. Treći put. Prijatelji su.
I onda ja tako stanem i razmišljam, o kojoj mladosti i ludosti mi govorimo danas? Mladost i ništa više, rekla bih pre. Jer, ludost je bila ono dugo čekano „i ja tebe“, ludost su bili kilometri osmeha, ludost jeste bio dogovor s komšinicom i ludost jeste bio prekor matorih zbog neprimerenog vladanja. A kad si mlad, ludost se podrazumeva. Danas to zovemo hrabrošću. Ali, ni nju nemamo, jebiga. Iskomplikovali smo sve što se dalo iskomplikovati. Onaj jedan klik do nekog izgleda nije ništa dobro doneo. Udaljili smo se. Od drugih. Udaljili od sebe, ponajviše. I ludost smo preveli kao hrabrost.
Dok ludost menjamo za hrabrost,
Ljubav za ponos,
Mladost se umori,
Odleprša.
I ne, neće se vratiti.
Hristina Petrović
