Svako ima pravo da se u jednom trenutku oseti prazno, poput izduvanog balona. Puf!
Nema motivacije, inicijative, inspiracije, elana, pokretačkog duha, volje, želje… Samo muk.
Kada se trudite i trudite, i radite i radite, i dajete sebe u celosti ljudima i stvarima u koje verujete, pa budete izigrani, pa budete umorni, pa ne vidite cilj, kraj, i sto je najbitnije od svega, ne vidite valjan rezultat i svrhu, e onda je vreme da stanete. Samo to. Nema više. Gotovo.
Datumi, rokovi, dani i vreme ne postoje do daljnjeg. Ritualno se odlažu svi papiri, sve knjige, svi projekti, sve što pravi obaveze i prouzrokuje nemiran san. Javljate se na telefon i odgovarate na mejlove ljudima kojima želite, čujete se i dopisujete samo sa voljenim ljudima. To je to.
Za sreću i spokoj ne treba novac. Kafica u termos, pa na biciklicu, pravac biblioteka, pa onda i plaža pokraj reke, bez sata, telefona, bez obaveze, čvora u grudima i omče oko vrata.
Svi imamo pravo da nas ujutru budi samo cvrkut ptica, a da noću vidimo samo zvezde.
Da razmišljamo, fantaziramo, zapisujemo, kreiramo tu oazu, luku mira i tišine, spokoja i blagostanja i da se u nju ukotvimo.
Da se nikome ne pravdamo, da se diskonektujemo, smirimo, da uživamo, da ozdravimo (!!!) i da niko od nas ne zavisi.
Ima nečeg ritualno oslobađajućeg u sređivanju i čišćenju životnog prostora, a posebno u bacanju đubreta. Sreda je i mojom ulicom će proći smećari. Nekako tu gomilu crnih kesa koje ih bezosećajno iščekuju vidim kao breme palo s mojih leđa, a koje mi je zadavalo poteškoće sa disanjem prethodnih sedam dana.
Tako se osećam i kada svečano pritisnem dugme za uključivanje veš mašine. Sva briga, nervoza, nezadovoljstva i jad odlaze kroz cevi u tekućinama prljave vode.
Počnemo od toga. Sređivanja životnog prostora, svog malog sveta. Radovanju dobroj staroj muzici, lepoj hrani, jakoj crnoj kafi, čitanju u hladu pokraj reke. Žuboru vode ili tišini. Čaši vina na terasi i prisustvu slatkoj raspravci dvoje zaljubljenih, slušajuci samo na jedno uvo. Sa osmehom na licu.
Jedina životno korisna stvar koju sam naučila na časovima hemije u osnovnoj školi je da iz nekog razloga, kada vam je lak za nokte pri kraju, ne treba sipati aceton, već alkohol. Pojma nemam zašto, ali sam se u praksi uverila da je stvarno bolje tako. Naučila sam i da kosu ne treba prati šamponom u moru, jer ga nikada nećemo isprati. Mada mi nikada i nije palo na pamet to da uradim.
Na fakultetu sam, nažalost, takođe naučila samo jednu životnu lekciju. A to je da je vreme faktor sa najvećim oportunitetnim troškom. Dakle, bespovratno je, jednom protekne i to je to, otišlo je i neće se vratiti.
Ne volim da koristim tuđe izreke i poslovice, pored naših domaćih narodnih umotvorina. Ali, moram priznati da ovi s engleskog govornog područja, ne znam koji tačno, imaju jednu jako dobru što se vremena tiče. Make it count.
Zato, vreme je da damo sebi malo oduška. Nije to izgubljeno vreme, naprotiv. U ovom trenutku mi se čini da ga nikada bolje nisam koristila nego sada. Zapravo, znam.
Sara Savičić
Izvor: Blacksheep.rs
