“I prolazi komšija Mile, znaš Mila? Prolazi, kaže: „Šta je komšinice, ko ti je to skrivio toliko?“ A ja mu pričam. Čovek se smejao što s njima pričam, misli pošandrcala baba. Ko baba, pa ja sam devojka za onu njegovu!“
Milena je šnajderka. Ima sedamdesetak godina, zagorelu krušku na Smederevcu i kilu. Milena nije moderna šnajderka, što joj dođeš i kažeš da hoćeš haljinu k’o što je Karleuša imala onomad, pa ti ona sašije, ne. Milena prati sve serije, prati Dnevnik, prati rijaliti programe. Prati i zna, ali neće. Šta ona to zapravo neće? Neće da živi kako vreme želi. Želi da vreme prati nju. I zaista, bude tako. Milena ne odstupa od Burdi iz osamdesetih, kaže da su ove danas za amatere. I sada mislite, vreme je pregazilo, jadna šnajderka, ko još danas šije haljine iz osamdesetih? Ha, grešite! Vreme postiđeno zaostaje za Milenom, poput zeca iz one priče, o kornjači i zecu, znate? Zec se osilio, mislio, lako će on to, kornjača mu nije ni do šape, kad ono, malena ona, malo pomalo, stiže do cilja. Tako i Milena.
Žali mi se ovih dana na kilu. Kaže, smršala je, ne jede, ne može. „Što?“ – pitam je. Priča mi kako joj je unuka otišla onomad za Beograd, da traži sreću. Ovde je nije našla, pa da proveri da nije tamo zalutala. Šalu na stranu, unuka je završila fakultet, priča mi, ne može da nađe posao u struci, evo, već tri godine. Ostala je rano bez majke, pa nije ni birala, kad je videla kakva je situacija. Radila je u kafiću, radila u butiku. Onda je želela da proba dalje od svoje provincije. Otišla je s koferom punim snova, oprostila se fino od oca, sestre i bake Milene, rešena da se sledeći put vrati – sa osmehom, koji joj pripada.
„Posle nekog vremena, javlja se“, priča mi Milena, „srećna, našla je posao u struci, sve je u redu.“ Prolazili su dani, njena javljanja su se proredila. Zvala je oca, da joj pošalje novac za kartu – da se vrati kući. Gazda je mizerno plaćao dva meseca, kao, probni rad, imala je tek za dažbine, ali bila zadovoljna, jer konačno primenjuje svoje znanje diplomom krunisano, ali onda je odlučio da mu ne treba radnik. Tada je našla novi posao. Ista priča. Pa još jedan. Onda je sramotu ostavila po strani, skupila hrabrost i javila se ocu. Sva ona nadanja i sanjanja, o uspehu na ulicama velegrada, pala su u vodu. Nije imala novca ni za kartu, da se vrati nazad. „Ona je sada tu“, nastavlja Milena, „ne zna šta će“. Pitala je jednom jednu uspešnu ženu, za recept. Ima fakultet, našla je stalan posao, potom izgradila porodicu, a mlada. Kako? „Preko kreveta – jedino tako.“ – odgovorila joj je kroz smeh. Onda ne želi uspeh. „Tu je“, ponavlja, „ne znam šta će. Ne zna ni ona, što je još bolnije, ne izlazi iz kuće poslednjih dana, plašim se pomalo za nju.
I izađem ja na sunce, juče, nisam imala posla, da malo razbistrim um. Jela neku pitu, ostale mrve, stresem, da vrapci prezalogaje. Dolazi mama vrabac, za njom i deca. Nisu mala, ali zanimljivo, još uvek ih majka hrani. Svakom priđe, u kljun ubaci. Pa, da, majka. Koliko god deca da porastu, uvek brine, uvek je tu da ćušne u kljun ponešto. Za nju – ako ostane. I onda se ja mislim, kakva je to ova naša država majka? Šta ova deca imaju od nje? Kažu, ne idi iz Srbije, izdaješ Srbiju. Koju to Srbiju izdaješ? Kakva je to majka koja ne brine da li su možda gladna ta njena deca? Da l’ je to normalno da moja unuka, zdrava i prava, živi od penzije moje i penzije moga sina? Kakva je ta Srbija, kada dozvoljava da joj deca sa diplomama rade po buticima, a oni što kradu, da rade važne poslove? Kakve je to Srbija… To nije bilo u moje vreme. Završiš fakultet i bog si, nema tu dalje priče! Onaj što je zanatlija ili trgovac ili poštar, pa evo i ja, šnajderka, pa normalno da treba da ti skidam kapu! I da je šijem, haha!
I gledam ja te vrapce, psujem i besnim, onako za sebe, kad tu prođe komšija Mile. „Šta je komšinice, ko ti je skrivio toliko?“, pita me, a ja mu sipam rakijicu i pričam ovu priču.“
Hristina Petrović
