Postoje nedostajanja od kojih se ne može ozdraviti. Novembri umotani u maglu i prljave reke. Postoje kiše koje nikako da padnu, kao namerno šušte nad glavom, al’ na zemlju neće da se spuste.
Muzičke reči i rečenične sonate. Cele. A nedovršene. Jer sve prolazi, a one su ostale. Tamo negde. U novembarskim maglama i prljavim rekama.
Crnjanski mi je ukrao misli, i ako je. Nisam ja ljuta. Samo onu jednu ne mogu da mu oprostim. Oteo mi tebe od mene, maglu od života.
„Jesen, i život bez smisla“.
I šta, sad, moj život mora da ima u jesen smisao? Crnjanski, propalice. Kako da objasnim lutanje, a da te ne pomenem? Ovde je tesno i bez tebe. Nema mesta ni za disanje. Bolje da ti ne kažem za šta ima mesta. Oksimorone ćemo elegantno zaobići, a možemo i elegantno da ih zaobiđemo. Kako hoćeš. Sve je u ostajanjima i nedostajanjima. Veliki ljudi su već uzeli sve velike reči. Možda nisu toliko veliki ni jedni ni drugi, ali su stariji. A ja sam došla posle. Ja sam još mala. Ja tek treba da rastem. Ne znam još samo kome i od čijih slova.
Mogla sam da budem velika. Mogla sam da budem slobodna. Ali sada moraš da grizeš malter i da ludački ližeš nebo da bi stigao do kafe. Do ćutanja. Do reči koje vrede. Sada se sloboda prodaje za sedamdeset tri dinara na trafici. Toliko kažu da ti treba da se voziš u tramvaju. A u Beogradu još samo tramvaji mirno spavaju.
“DVOJKA, obnevidela od neprestanog kruženja”.
I ja sam oslepela od neprestanog nestajanja u tvom odsutstvu.
I ja sam zagrlila Bulevar i savila se k’o Đeram.
I ja sam zagnjurila nosom u svaku fontanu i ušila sve novce što imam za opalo lišće.
Ti si, u kruženju oko sreće, izgubio veru na jednoj zelenoj klupi, i izmislio plišanu žabu da ti čuva ono što je od detinjstva ostalo.
Naše reči škripe na šinama. Naše misli su se na krovove popele. Naše misli će u sebe da skoče.
Dok ne stignu do dna.
Srbijanka Stanković
