Udišem vazduh kao da ću zaroniti. Tri, dva, jedan. Otvaraju se vrata. Ulazim kao zvezda u oblaku dima. Svetlo me nosi.
Početna stanica trole. Sesti? Ne, plastika se topi od vrućine. Ili će možda kod bolnice ući neka starica ili neko kome je potrebnije sedište. Možda pak neko u punoj snazi kome ništa ne fali sem želje za raspravom. Održaće mi predavanje o vaspitanju, kulturi sa kojom ide ruku pod ruku ili pak saosećanju koje, zajedno sa znojem, izbija iz njega. Razmišljam da li da stanem pored vrata kako bih došla do vazduha… Već sledećeg momenta odustajem od te ideje, jer je oko pedesetak obožavatelja GSP-a u niskom startu čeka trolejbus na stanici. Juriiiš! Jesam li na bojnom polju? Povukoh se na sredinu kako bi regruti mogli da se dokazuju oko vrata koja se jedva zatvaraju. Ni to nije pomoglo. Mnogi su želeli da promene strane, pređu u drugu armiju, ne obrativši pažnju na ljute poglede iz prvih borbenih redova. Kada stigoše do njih, shvatiše da nisu poželjni, ali ne može se nazad. Povici sa svih strana, psovke, guranje. Iza mene neko priča sam sa sobom. Pored, neko preti u telefonskom razgovoru. Ispred, neko pokušava da razbije bus plus aparat. Geto?!
Bolje da izađem…
Gledam na sat. Kasnim, naravno. Kucam poruku *011*xxx#. Za 6 stanica. Tri dinara prekoračenje na računu. Zaboravih da sam kod kuće, u zemlji gde se za dugo čekanje prevoza (koji jedva da zadovoljava uslove kretanja ulicama) naplaćuje informacija.
U mom svetu su još uvek beogradske ulice nasmejane, ljudi se drže za ruke i pevuše jedni drugima, sunce rasteruje tmurne oblake, čak i čestice prašine nose ljubav. Zar sam u kosmosu? Pomešala sam čestice ljubavi sa zvezdanom prašinom? Krug dvojke sa krugom satelita? Brze motocikliste sa kometama?
„I nek svemir čuje nemir…“ Pevao je Bajaga u neko drugo vreme. Sad je bolje da nas niko ne čuje, bar dok ne shvatimo da je problem u nama. Mogli bismo da proširimo vokabular sa “Izvinite” i “Molim Vas”. Da uputimo osmeh umesto prekora. Da pružimo ruku umesto što okrenemo leđa. I vi, što kao i ja, živite u drugoj dimenziji, u čarobnom svetu, otkinite neki njegov deo i donesite u ovaj. Ništa ne nastaje samo od sebe.
Vreme je za Veliki prasak.
Maja Jauković
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portala Blacksheep.rs
