Ustala je, razmakla teške zavese, da pusti dan u sobu i razbije mrak, protegla se i zevnula. Nikada nije ranije ustala. Nikada manje spavala.
Budila se nekoliko puta te noći, iako umorna, nije mirno spavala. Nije ni plakala. Ništa nije osećala.
Krevet je bio prazan. Hladan. Posteljina nijednom nije zašuštala. Previše tišine…
Premalo otimanja pokrivača.
Prvi put posle četiri godine, spavala je sama. Mogla je da bira stranu tog kreveta, mogla je da se urola u jorgan i dva puta, da zauzme sredinu francuskog ležaja, poređa jastuke na gomilu, kao što rade ljudi na filmu… mogla je da savršeno zategne čaršav, kao što voli. I da zna da će ujutru ostati savršeno zategnut, neizgužvan. Bože, nervirala se zbog toga što tako nemirno spava, sve izvuče i nagomila. Mogla je da zažmuri na to malo.
MOGLA je sve što je želela dok nije mogla.
Sada je jorgan bio nedovoljan da prekrije hladnoću praznog stana, krevet preveliki za njeno tanano telo i njenih 160 centimetara. Zaboga, pojeo je spavaću sobu. A toliko plaća kiriju… Mogla je prosto samo da se spakuje u veću kutiju. Mogla je da stane u onaj kofer za letovanje na ormaru. Može da stane u ormar. „Sada bih to najviše želela…“
Kad ode neko toliko drag, toliko da se svađate oko sitnica veličine mikroba, kao, na primer, oko boje i tvrdoće dušeka, potom oko hrkanja i pokrivača… život više nema smisla. Te sitnice su dokaz da ti je stalo, da želiš da sve bude savršeno. A onda ode u drugu krajnost. Miljama od savršene.
„Nema ruke oko struka, nema ovlaš poljupca usred noći u polusnu… Nema čupanja kad mi, dok se prevrće, slučajno legne na kosu.“
Nema otimanja pokrivača, jastuka na ušima, utrnule ruke. Niko više ne gužva postelju.
Da jastuci mogu da govore…
Krevet savršeno oslikava jednu vezu. Jastuk krije tajnu zajedničkih snova, maštanja i dosadnih razgovora dok se njemu spava, a njoj baš tad razmatraju stvari od životnog značaja i smišljaju imena za decu.
U krevetu su vodili ljubav milion puta, ruke i tela su se preplitala, plesala ljubavnu igru, u strasti i nežnosti.
U krevetu su leđa o leđa simbol svađe i ljutnje.
Ipak, ujutru su se budili zagrljeni.
I samo postelja zna šta su šaputali u njenim porubima, sakriveni kao deca u šatoru.
Umotana savršena ljubavna priča i devojački snovi.
Od sinoć više nema toga.
Nema poznatog mirisa njegovog daha, paste za zube i losiona posle brijanja. Posteljina je savršena na njegovoj strani (dosadno). Jastuk nema obrise njegove glave… Nema njegovih grudi da spusti svoju (dosadno, vodi ka nesanici).
Zato i nije spavala.
Jastuk nije za san. Njegove grudi su njeno utočište, carstvo njenih snova.
Krevet savršeno oslikava jedan kraj.
Simbol je praznine.
Krevet za dvoje je tihi ubica kad si sam. Ponor u koji umorna duša tone još dublje, miran san ukradu sećanja i scene poput isprobavanja kreveta u salonu nameštaja, u koje su se bacali srećni i ludi od ljubavi, ne tako davno…Bacali kao u ponor snovi sada.
Pakuje kofere. I sebe bi spakovala u kofer. Da ode daleko.
Svet je manji nego prazan krevet. Svet je mizeran bez njega.
Aleksandra Rajić
