Od kada te poznajem, bolujem od nedostajanja. Ne kažem da nisam imao sličnih problema i pre nego što sam te sreo, ali s tobom je nedostajanje toliko metastaziralo i zakomplikovalo se da ti to sad teško mogu opisati. Nedostaješ mi u kontinuitetu svih šezdeset sekundi u toku jednog minuta, i to dalje traje satima, danima, sedmicama, mesecima. Nedostaješ mi bez obzira na radne ili neradne dane, međunarodne, državne i verske praznike, godišnja doba, vremenske prilike, položaj Meseca u odnosu na Sunce, kineski horoskop, geopolitičku situaciju u svetu i novosti u istraživanju svemira. Nedostaješ mi bez obzira da li ujutru ustanem na levu ili na desnu nogu, da li mi je hladno ili vruće, jesam li gladan, žedan, ili i jedno i drugo, ili ništa od toga, da li sam zauzet poslom ili odmaram. Nedostaješ mi i kada sam napolju, i kada sam kod kuće. Nedostaješ mi kada me mačka ogrebe i kada pas laje na mene, dok čekam u redovima, vozim se liftovima, prelazim ulicu, kupujem novine, razgovaram sa ljudima, slušam, posmatram, dišem. Nedostaješ mi kada ti poeziju pišem. Nedostaješ mi i kada pišem prozu. Nedostaješ mi i kada ne pišem ništa. Nedostaješ mi podjednako i na javi, i u snu. Nedostaješ mi i kada sam ozbiljan, i kad se glupiram. Nedostaješ mi i kada maštam, i kada ne maštam. Nedostaješ mi i kada nisam raspoložen da mi nedostaješ. Nedostaješ mi i kada sam baš srećan zbog tebe. Nedostaješ mi čak i kada toga nisam svestan.
Nedostaješ mi čak i kada si pored mene, unapred, za svaki budući trenutak u kome nećeš biti pored mene. Nedostaješ mi dok te držim za ruku. Nedostaješ mi kada zaronim lice u tvoju gustu kosu. Nedostaješ mi i kada te poljubim u vrat. Nedostaješ mi i dok se dugo ljubimo, bez pauze, dokle god imamo daha. Nedostaješ mi dok te gledam kako se smeješ. Nedostaješ mi i kada se smejem dok me gledaš. Nedostaješ mi i kada pričaš, i kada ćutiš. Nedostaješ mi i kad ja pričam, i kada ćutim. Nedostaješ mi i kada te zagrlim, i kada ti mene zagrliš. Nedostaješ mi dok se volimo. Nedostaješ mi podjednako i kada nemam ni jedan razlog da mi nedostaješ, i kad ih imam mnogo. Nedostaješ mi dok ti pomažem da obučeš mantil i rastaneš se od mene. Nedostaješ mi dok ti pridržavam vrata da izađeš. Nedostaješ mi bez obzira što znam da ćemo se ponovo videti.
Nedostaješ mi kao da je to jedina svrha mog postojanja. Kao da je sudbina baš tako htela, da na svetu postoji osoba kojoj ćeš stalno da nedostaješ, i kada te ima, i kada te nema. Da sad dam krv na analizu, pronašli bi mi stabilan ali ne mnogo prijatan nivo nedostajanja, i lekar bi se možda malo zabrinuo za mene. Postao bih predmet interesovanja medicinske nauke. I dok bi se svi oni tako igrali oko mene, ti bi mi i dalje nedostajala. Stabilno i u kontinuitetu.
Milan Jokić
Izvor: Blacksheep.rs
