Ima taj jedan dečko. Radi u istoj firmi kao ja. Zidove nemamo, a na istom smo spratu, pa često mogu da mu gledam u potiljak. Neretko se desi da nam se ukrste pogledi. Neretko se desi i to da on taj pogled zaduži duže nego što ’tek onako’ nalaže. Ima taj jedan dečko, sa mog posla, mislim da se zove Milan. Ili čak Miloš. Nije neki veliki dasa, vidim ja da hrabrosti nema da mi priđe. A možda ne bi ni trebalo. Jer, kada bi prišao, svi ovi slatki pogledi više ne bi bili samo naši, tajni, detinji. Svi moji pogledi u njegov potiljak bi bili provera da li je ono što je moje – još uvek moje. Time što bi mi prišao, već bi sebe učinio mojim i time bi narušio ovaj mali osećaj leptirića u stomaku.
Ima taj jedan dečko, na poslu, mislim da se Milan zove, ili čak Miloš. Zna da mi se dopada. Znam da mu se dopadam. Kad-kad me okrzne radoznalim pogledom, a neretko pogledom malog dečaka. A nije mali dečak. Čak čujem da je ženskaroš pravi. A meni ne prilazi.
Ima taj jedan dečko, i nije mi toliko zanimljiv, samo eto, tako, moje srce naviklo da za nekim ludi, pa nalete na njega, iole simpatičnog, sa vrcavim karakterom.
Ima taj jedan dečko, mislim da se Milan zove, ili čak Miloš, ili ne… upravo je otišao kući i malo mi fali.., ako ništa drugo, da nam se pogledi ukrste, da se Svet zamrzne na par sekundi, pa da se pretvaramo da se ništa nije desilo.
Autorka: J.B.
Izvor: Blacksheep.rs
