Probudim se ujutru i ne znam da li sam se probudila.
Dan je takav, da nisam sigurna ni da li je svanulo od jutros. I tako svaki dan.
Dan je imao planove za mene, kao i svaki dan. Sve obaveze su jasno bile raspoređene u mojoj glavi, i uprkos tome što se srce borilo protiv njih, razum je znao raspored napamet.
A onda plan propada ne mojom krivicom, i ja ostanem zatečena, bez obaveze.
Ne mogu tako. Ne znam. Zaboravila sam kako se to radi.
I uhvatim sebe kako stojim na sred ulice i grčevito razmišljam, šta bih mogla da radim. Koga da pozovem. Gde da odem. Da se vidim sa nekim. Da odem negde sama. Kako da ispunim plan, drugim planom. Šta da radim?
I stojim tako i razmišljam, i puknu me ogromna neonska slova u mojoj glavi, koja preteći postaju sve veća i veća. Slovima piše – idem kući.
Idem kući da namažem nokte bordo lakom. Ovaj zeleni na mojim noktima se već ofucao, bordo će biti sasvim lep i njemu će se dopasti kad dođe.
Idem kući da operem sudove koji stoje u sudoperi , i da ih lepo složim da on kad dođe kući vidi kako sam se trudila, jer inače ne znam da slažem sudove, ali ću sad baš da se potrudim..
Idem kući da čitam knjigu, jer mi knjiga stoji nepročitana od letos, i on kad dođe kuće i pita me šta sam radila ja ću moći da mu kažem da sam čitala knjigu i pričaću mu o toj knjizi koju sam čitala.
Idem kući da mu spremim neki fini ručak, da kad dođe kući da se iznenadi.
Idem kući da operem kosu, i stavim neku finu masku koju sam kupila, da kad dođe kući primeti kako mi je kosa lepršava i kako lepo miriše.
Idem kući jer tamo nema ljudi.
Idem kući jer tamo nema tuđih života, samo moj život.
Idem kući jer je tamo najveći problem da li je rekao da mu se više sviđa crveni ili beli krompir.
Idem kući da pustim glasno muziku.
Idem kući jer sam tamo sama, ne i usamljena.
Idem kući da ga čekam da dođe.
Idem kući. Jer imam gde i kome.
Idem kući.
Julija Dukić
KAKO OVCA KAŽE: predstavljamo vam tesktove mladih autora sa portala Blacksheep.rs
