Za pet godina, sebe vidim u prostranoj dnevnoj sobi, sa velikim prozorima duž celog istočnog zida. Na prozorima nema zavesa ni roletni, otvoreni su, i cela soba je ispunjena svežim jutarnjim zrakom. Nema mnogo stvari: trosed i dve fotelje postavljene jedna naspram druge, između njih drvena škrinja, do troseda velika podna lampa, nekoliko saksija sa pravim cvećem u ćoškovima, na jednom zidu okačen je neki nadrealni kolaž, na drugom su police sa knjigama. Na škrinji je mali čajnik, šoljice i tanjiri sa vrućim kriškama tek ispečenog hleba, puterom, domaćim džemom od jagoda i nekim čokoladnim keksom. Ja sedim u fotelji, ona na trosedu. Ugnježdena u njenom krilu drema naša dvogodišnja ćerka, obučena u lila pidžamu sa belim tufnama, nalik nekoj nespretno obojenoj bubamari što se sa plišanim zecom pod rukom predala plimi krepkog dečjeg sna. Na podnoj prostirci, njena starija sestra razbacala je svoj pribor za crtanje, namerna da nacrta portret našeg psa, norbotenskog špica, koji je, svestan toga, namestio posebno ozbiljan izgled njuške, spreman da strpljivo pozira. Naša starija ćerka ima četiri godine. Od majke je nasledila lepotu i pitomu smeđu kosu, od mene oči i nemirnu narav, a incidentnu kreativnost od oboje. Pokušavamo da je ubedimo da prvo napuni svoj stomak, pa da posle nastavi sa crtanjem, ali nju pas raspoložen za poziranje zanima više od hleba, putera i džema.
Završavam sa doručkom i spremam se da pođem. Radim ono što volim i što sam voleo i pre pet, i pre deset godina. Bolji sam čovek. Dišem dublje, otkucaji srca su mi snažniji. Valjda zato što sam postao “glava porodice”. Ranije sam bio samo svoja glava, pa je bilo lakše, ali nije bilo lepše. Lako je bilo ispravljati kriva korita reka i napadati razuzdane vetrenjače. Sada su bitke ozbiljnije, jer se više ne borim samo za svoju dušu, i to me čini hrabrijim i jačim. Svakog jutra započinjem novi juriš napred, tek nakon što poljubim moje tri dame i ostavim ih nordik špicu na čuvanje.
Milan Jokić
Izvor: Blacksheep.rs
