Gašenje. Reč koja po meni najbolje opisuje kulturu u Srbiji danas. Primitivizam sve više cveta po baštama širom drage nam države. Primitivizam proklijao iz medijskog korova koji je zasađen među mlade. Mladi još uvek beru otrovne plodove. Samo što ti plodovi više nisu zabranjeni već ih je poželjno brati. Takođe ti plodovi nisu podmetnuti od strane Satane već predstavljaju odraz ljudske gluposti. Sami sebi kopamo raku. I to tačno tamo pored mesta gde smo sahranili sopstveni razum i mišljenje.
Godine provedene u mraku, u kutiji bez vazduha konačno su dovele do cilja. Ugušili smo kulturu. I sada naši životi postaju mnogo lakši, nema više savesti, nema griže morala sada smo slobodni. Zbacili smo kulturne okove i dobili ono što zapravo i zaslužujemo, dno. Već dugo Srbija baulja po dnu tražeći odskočnu dasku, da ispliva. Do skoro smo stvarno verovali u to, bar neki od nas. Nalazili smo izglede za spas i tamo gde ih nije bilo, ali sada je postalo jasno čak i onim najupornijima da je dno zapravo to gde pripadamo. Nema tu nikakve odskočne daske, tu je samo mulj. Mulj u koji tonemo sve dublje. I tako uvaljani do guše čekamo novi talas laži za naše odavno otrovane uši da nas zatrpa do kraja. Prepustili smo svoju nesposobnost razmišljanja glupljima od nas. I sad kad su nas doveli ovde gde jesmo, drže nas u šaci. Jer smo pri kraju puta koji završava u provaliji, a pošto su nas oni doveli, bez njih ne umemo ni da se vratimo. Strah od izolovanosti, strah od promene i strah od pripadnosti manjini. To je ono što sputava ljude. Koji je smisao života, ako ga provedeš u strahu, ako ga provedeš pod staklenim zvonom? Odvajanje je proces koji se stalno ponavlja u našim životima. Odvajamo se od roditelja, odvajamo se od prijatelja, pa na kraju se moramo odvojiti i od sigurnosti kopna i krenuti u plovidbu za snovima. I naravno nikada te neće svi podržati na putu, često te neće podržati većina, ali sam donosiš odluke i sam snosiš posledice za njih i to je ono što te čini živim.
Ne živimo mi u mraku već jednostavno žmurimo. Ne želimo da vidimo ono što ne vide drugi. U masi je spas, a pojedinci gube glave u borbi sa vetrenjačama. Nije poenta stopiti se sa stadom, već naći svoje puteve izvan okvira. Izvan grupnih misli i shvatanja pronaći svoj metod opažanja stvari. I po meni nije normalno provesti ceo život uz stado, kad tad moraš to da prerasteš i da se odvojiš. Makar i lutao i pravio greške znaćeš da si to postigao sam. I sa svakom novom greškom krojiš svoju sudbinu na čijem kraju je postolje. Svaka nova greška nosi novi bod i na kraju utakmice ti podižeš pobednički pehar, jer si se otarasio etikete i savladao predrasude.
Vojislav Stojsavljević
Izvor: Blacksheep.rs
