Imam tih par navika kojih nikako da se otresem. Recimo, nije bitno koje je godišnje doba, ako se probudim tužan i bezvoljan, ja prvu kafu popijem na terasi. Pre par dana je pao prvi sneg ove zime. Zgrabio sam svoj crni džemper, veliku šolju punu vrele kafe i izleteo napolje. Ne smeta čoveku kada forsira naviku ni zima, ni vrućina, vetar… Ništa. Onaj sneg je toliko brzo padao da je komšijin auto brže zatrpavao nego što je ovaj mogao da počisti. Pitao sam se da li će uspeti da stigne do moje terase na drugom spratu pa da skočim u njega, nestanem i da me pronađu smrznutog tek kad dođe proleće, sa šoljom kafe u rukama. Nasmejanog. Da je Život osoba, bio bi neki neuspelo lečeni alkoholičar koji se bavi pisanjem. Uzme ponekad krišom dozu, smiri mu se ruka i fino piše po tebi. A nekad ga stegne kriza.
Neko je, verovatno baš prethodne noći, napisao grafit na zgradi prekoputa moje. U pravcu moje terase, velikim crnim slovima „Nina, volim te“. Meni je ta ljubav koja ispliva samo u vreme praznika nekako isforsirana, čak i kada je prava. Ne može nešto čučati u tebi, a samo tih dana kad te ukrašeni izlog zagolica da ispliva. Doduše, razmišljam, postoji i ona verzija gde voliš i pokazuješ to cele godine, ali ti način na koji ćeš to iskazati ispliva samo pred praznike. I to je okej onda. Okej je ne biti kreativan. Ili biti dosadan. Ne može ceo svet biti zanimljiv, grljiv i da ceo svet želi da ostaneš. Ali svakako se možeš potruditi da ga malo brže zavrtiš, u nekom svom smeru. Ja sam izazvao osmeh tokom praznika. Čupava balerina je igrala ispred mojih kapaka od sreće kada sam joj poklonio nešto što je čekala godinama. Izazvao sam i smeh, onaj glasni, kada smo sedeli u parku, uveče, iako je bilo hladno. I naučio sam da pričam. A mrzeo sam to. Naučio sam da i moje srce ima bravu i da ga ne smem stalno držati zaključanog. Brava zarđa nakon mnogo godina pa posle i kad poželiš da otvoriš, moraš kalauzom. A on lomi bravu. I nije to lepo.
Neko je prekrečio onaj grafit na zgradi prekoputa moje. Ostalo je samo bledo da se nazire ono “Volim te”. Pakovao sam kofer da otputujem kod mojih roditelja i ponovo razmišljao. Sasvim je dovoljno da izazoveš osmeh, jer tada ne moraš da se smeješ. Smeje se neko i u tvoje ime tada. I ove godine ne mogu da poželim nove stvari. Ne mogu da poželim novi list kad na starom nisam ispisao sve što sam hteo. Recimo, potajno želim da Devojčica nastavi da gleda sa istim žarom ka meni kada se pojavim iza ugla. Ume ona, tako dok me čeka na trgu, da igra kapcima kao balerina neka, malo da me zavede, a malo jer je takva duša, nemirna. I voleo bih da se ne ljuti na mene kada joj kažem da je moja čupava. Ili kada joj kažem GENIJE i poljubim je u glavu. Želim da neko u moje ime zatvori oči kada vidi zvezdu padalicu i poželi sve ono neostvarivo. Dosta sam ja želeo. Vreme je da nekog učinim srećnim. Jednostavno, zar ne? Izvukao sam onaj kofer iz zgrade na led. Ostavio ga na sred ulice, izvadio crni marker i na prekrečenom mestu napisao: “Nina, volim te.” Jebeš praznike bez ljubavi i nekoga da tu ljubav gleda i da je ne razume.
Željko Jevtić
KAKO OVCA KAŽE: tekstovi mladih autora sa portala Blacksheep.rs
