Dajte mi dva sata potpune tišine, da sredim haos u glavi i nered u duši, da obećam sebi da neću dopustiti više isto. Dajte mi dva dana da svarim sve to. Dajte mi dve nedelje da se naviknem. Dajte mi dve godine da prebolim. Ako…
Nećeš doći, znam to dobro. Nećeš ni svratiti, nisam ni mislila da hoćeš, jer svi su bitniji od mene. Ta svesnost me ubija. Polako, ali sigurno. To se zove let sklopljenih krila. Nada u ljutitoj borbi sa činjenicama. Hvala ti od srca za toliki košmar na javi. Za potpuni užitak stare dobre „Ko te ne zna, skupo bi te platio“. Šta ću ja sad sama sa sobom tako svoja i slobodna, a vezana, vezana za reči nedorečene i dela nedovršena?
Sabiram… Oduzimam…
Dajte mi rečenice da budem prosta žena na dva minuta: „Mene? Mene ćeš da ostavljaš tako hladno i bez obraza? Od usputne stanice do stuba srama, preko praznih obećanja? Meni? Meni ćeš kazati da sam ipak ja kriva?“
Možda je sada lakše kada u vetar odbrusite reči. Pitaću te sutra gde je sve nestalo, a sve je ništa, za to se čvrsto držim modrim rukama. Šamarala sam svoje snove.
Brojim… Uklapam… Bežim od svojih misli da znam kako si, drugi ih čitaju pa kažu mi, ja i kad neću – i čujem i vidim. Mali je grad pretesan za oboje, prevelik za jednog. Koža mi je tesna, ali borim se, moja ljubav je isto tako velika borba, možda za trofej koji je neosvojiv, ili samo dobro glumi tu poziciju. Dobar glumac, loša rola. Moja uloga prava, ali u pogrešno vreme, izgleda. U toj igri ja sam odavno izgubila poene. U stvari, ja neodoljivo vodim.
Hm, kontradiktornost sam naučila od tebe, dragi.
Još uvek se silim na strpljenje. Pakujem razumevanje, sloj po sloj. Udešavam kompatibilnost i toleranciju. Sve to promešam sa istraživanjem tebe nadmašujući lične granice. Kroz nedostatke do sazrevanja. Da li bi bio sreman to da prihvatiš, ako potpuno isključim infantilnost koju ljubomorno kriješ u džepovima?
Sav ulog čeka sudbonosni tenutak kom se iskreno nadam, pa makar bio nezapamćeno loš ili dobar. Sve je bolje od besomučnog iščekivanja kruga sreće. Rafal misli nestrpljivo tutnji kroz noć. Ne da mi mira.
Želim da se pojaviš i kažeš da je sve ružno prošlo. Moj kec u rukavu grozničavo vreba tvoj potez, poslednji potez. Ja sam svoje već složila. Među zidovima odzvanja samo majušan glas: „Imaš samo još jednu malu šansu dok čekam da se slože sve tvoje kockice!“
Maja Maslarević
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portalaBlacksheep.rs
