,,Piši, pa da objavljujemo“, rekla mi je Ona koja piše i inspiriše. Tih dana reči su odbijale da izađu iz svog tajnog prebivališta… Uzalud sam ih mamila. Odgovarale su mi tišinom. Kriva sam. Do skoro su me molile da ih pustim napolje, u dan, u svetlost…. Umarale bi me treperavim udarcima svojih raznobojnih krila. Ja sam se tada borila sa ispitnom zveri , koja je čeljust razjapila na moje stvaralačko biće! Trudila sam se da ga sačuvam nepovređeno, što su dodatno otežavale strele na mene uperene iz niže stvarnosti, sa željom da stvaralačkom biću prekinu let. Sivilo me je plašilo. Zato sam reči ubeđivala da im nije vreme, da mogu opstati jedino učaurene u tišini… A onda – prizor koji je promenio sve. Crveni helijumski balon u obliku srca prkosno leprša između dve nijanse sive – neba i novobeogradskih solitera. Jedan komadić neba biće ispunjen njegovom bojom. Sledećim lepršajem sledeći, pa još jedan… Ohrabrene tim prizorom, reči su izletele… Upozorila Sam ih da će biti često same, ne uvek voljene… Ali, ne biramo mi puteve, već oni nas…. Neka polete, rekla sam im. Nek sačuvaju želju za svetlošću i kada sve oko njih vrišti tamom. Neka trepere, šum njihovih krila biće nečija muzika. Neka budu nečiji crveni helijumski balon u sivom danu!
,,Pišem“, odgovorila sam…
Dijana Redžić
KAKO OVCA KAŽE: dopisivanje sa portalom Blacksheep.rs
