Kad sam kraj tebe, vreme dobije krila i pretvori se u pticu.
Kišno veče postane savršeno, toplo, mirisno. Kišobran je stvoren za dvoje.
Sunčan dan savršena šetnja ili vožnja bicikala po utabanim stazama jednog malog grada.
Kad sam kraj tebe, fale mi reklame za vreme filma i crveno svetlo na semaforu. Jer se onda ljubimo.
Kad šetam kraj tebe, ne kukam za majicom iz izloga, čak ni ne primećujem cipele. Dobro, možda maaalo, ali uopšte nemam problem sa svraćanjem i isprobavanjem, a potom mučenjem do kupovine.
Nemam potrebe za šećerom, jer usne su ti slatke i tople kao palačinka sa nutelom. A ne goji.
Bez tebe, sunčan dan propadne. Postane samo belo platno po kom ja slikam šta bismo radili da si tu. Haljina ostane bez komplimenata, a jedva zakopčam rajfešlus sama. I sva se preznojim, pa konačno presvučem u majicu i pantalone.
Trčanje je takođe dosadno, i pored najnovijih hitova što dopiru iz slušalica koje mi ispadaju, osim kada ih mi ti namestiš.
Ne mogu da uradim zgib bez tvoje pomoći. Da otvorim teglu, zategnem česmu da ne kaplje po mom mozgu cele noći.
Polovinu pljeskavice koju ne mogu da pojedem, bacim. Žumance, takođe. I niko ne jede moje bućkuriše.
Bez tebe nemam potrebu da dremam preko dana, jer mi je sofa neudobna, tišina me smara, a televizor iritira. Tvoje disanje samo uspavljuje, ništa više.
Navika je čudo.
Pitam se kako drugi ljudi žive bez tebe…?
Usamljena i setna, sela sam da ti ovo napišem. Jer vreme se sada pretvorilo u puža golaća koji traži svoju kućicu.
Iako nije kišno, već toplo martovsko veče, ja sam u džemperu, pijem neki odvratni čaj i razmišljam gde si i šta tamo tražiš kog đavola, kad možemo da zajedno gledamo film i pijemo pivo; večeras bih čak podnela i tvog miljenika Al Paćina, čak i da ga pustimo na laptopu gde nema reklama.
Aleksandra Rajić
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portala Blacksheep.rs
