Zovem se Nataša. Imam 19. godina. Brucoš sam. Kada sam došla u Beograd imala sam utisak da me je neko bacio u vrtlog. Malo je teže nama hiperaktivnim i brzim ljudima da se snađemo u još hiperaktivnijem i bržem gradu. Beograd je sav šaren. Mani se toga šta ima u nazivu. Šaren je! Svašta možeš da nađeš. svakog možeš da nađeš. Malo se osećam izgubljeno danas. Još mi se nije desilo da ne zakasnim na autobus, bar jedna, u toku dana. Svaki put pobegne, to se valjda tako kaže kada ti zapravo ne stigneš na vreme na bus. Naučila sam mnogo stvari. Malo me je realnost išamarala, jer, uvek sam od Beograda mnogo očekivala. I mnogo htela i hoću. Predstave, galerije, bioskope, posao na radiju, pisanje, čitanje, šetanje, zvanje ljudi na kafu, upoznavanje novih ljudi…Kad ono, robuješ mnogo faksu, a slobodnog vremena imaš na kašičicu.
I malo ti nedostaje svarnost koju si imao ranije.
I nedostaje ti rodni grad.
Da, nisam ga volela. Ali mi nedostaje.
Ljudi su krivi kada se vežemo za mesta.
Nikada ne znamo šta ostavljamo, sve dok ne treba da spakujemo kofere.
Danas sam shvatila da čovek treba da ispoštuje ono što MORA da bude i što se od njega očekuje, ali treba da bude i ono što želi. Ja sam danas želela da ponovo imam pet godina. I počela sam da šutiram lišće. Zastala sam čak malo i da ga bacam. Ljudi me jesu gledali čudno, pa šta? Pustim muziku iz filma Amelie Pulen i siv dan dobije boju. Neki tu gospodin me je kritikovao jer, pobogu, moje šutiranje lišća prlja grad, a baš u tom trenutku je bacio pikavac i paklicu pored kante.
Pita me: “Koliko imaš godina?”
Rekoh: “19.”
Pita me: “I šutiraš lišće? Prljaš grad.”
Rekoh:”Jesen je za to da se šutira lišće.“
Pita me: „Pa šta dobijaš time?“
Rekoh: „Dobijam ono što zapravo jesam!“ I pustih muziku na najjače.
Danas sam, recimo, naučila da je društveno neprihvatljivo da nemaš overenu knjižicu. Majke mi, ovamo u studentskoj poliklinici te posmatraju kao akrepa.
Kaže gospođa: “Znaš kako, pošto si iz manjeg mesta, da ti pojasnim, OVDE mora da se ima overena knjižica, to je pravilo”, i nastavlja da trabunja i da žvaće glasno žvaku.
Kažem gospođi: “Ja jesam iz unutrašnjosti, ali, malo ste se prešli u računici, nisam iz džungle, i kod nas je pravilo da se overi zdravstvena knjižica”, bar sam se potrudila da to ne procedim kroz zube.
Kaže gospođa: “Pregled se plaća.”
Pitam: “Koliko?!
Kaže: “Sledeći.”
Progutam ponos, odem na pregled i platim 710 dinara, plus dam pare za lekove. I tako, za tili čas ostaneš praznog novčanika. Dobijem još par pitanja: “Kako to da ti nije overena knjižica? i isčuđujuće poglede kao da imam istetoviran kukasti krst na čelu. Nekako mi je Beograd od šarenila prešao na mučno sivilo. Dođe taj trenutak da kada nemaš ništa kod sebe (prazan novčanik i telefon koji ne funkcioniše pa ne možeš da zoveš da sa nekim deliš osećaj kako je to kada platiš 710 dinara za to što ti je neko pregledao grlo i rekao: “A, ma šta, samo blaga prehlada.”), osetiš se kao da si ništa.
Tako malo tumaraš i besniš.
Baš se osećaš sivo. Baš kao da si proziran. Baš kao da si nebitan. Šetaš tako po Slaviji i kao za baksuza gledaš koju si knjigu mogao da kupiš za 710 dinara, ali ti si društveno neprihvatljiv i moraš da platiš za to.
A onda zove D. i kaže: “Samo da pitam, šta je rekao čika doktor?”
I kažem: “Rekao je da sam srećna budala, jer imam ljude koji me zovu kada se vraćam od lekara, da me pitaju kako sam.”
”I pre toga da te oteraju kod lekara.”
”Da platim 710 dinara kvazipregled.”
„I da ja mirno spavam, a da znam da si dobro.“
„Moglo je tih 710 dinara da budu ušteda za kratu do tebe.“
Smejem se, iako su mi oči malo zasuzele. Ako već treba da nešto nemam, neka to budu te proklete pare! Neka idu tih 710 dinara, i još za školarinu i još za stan i još i još i još…Dobro je, sve je dobro dok imaš tog nekog, koji može da bude i na drugom kraju sveta, a brine i misli o tebi.
„Važno je da je sve prošlo okej.“
„Važno je da sam sada stvarno okej.“
I spuštam slušalicu. I smejem se.
Dobro je.
Danas sam naučila, da je najvažnija stvar na svetu, da imaš nešto što kinta zasigurno nikada neće da kupi: ljude koji te vole.
Tačka.
Najvažnije.
Nataša Elenkov
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portal Blacksheep.rs
