Daleke 1961. godine u izboru za Nobelovu nagradu za književnost uz mnogobrojne druge kniževnike, nalazili su se i Andrić i Tolkin.
Tolkina je za nagradu predložio njegov kolega i prijatelj, Klajv Stepls Luis koji je u našoj javnosti poznat po svom delu Letopisi Narnije. Tada se za nagradu predlagalo pedesetak dela, dok se danas taj broj popeo i na više stotina. Međutim, žiriju se Tolkinovo delo nije dopalo. Njegov roman okarakterisan je kao drugorazredna književnost. U svojim kritikama prema Tolkinu posebno je bio oštar Anders Sterling (Anders Österling), švedski pisac i pesnik.
Sa druge strane, Andrićevo delo ostavilo je snažan utisak na sve članove žirija. O romanu „Na Drini ćuprija“ tada je rečeno da apsolutno zaslužuje priznanje za epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz svoje zemlje. Ova rečenica stajala je i u zvaničnom saopštenju o dobitniku nagrade. Iza Andrića, u najužem izboru našli su se Britanac Grejem Grin, i Dankinja Karen Bliksen. Na ovaj način je u tadašnju Jugoslaviju tj Srbiju stigla prva i jedina Nobelova nagrada za književnost. Andrić se na dodeli nagrade prisutnima obratio besedom O priči i pričanju. Između ostalog, kazao je:
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema.
Nakon dobijanja nagrade od milion dolara koja je pratila počasno priznanje, Ivo Andrić odlučio je da deo iznosa donira za razvoj bibliotekarstva u rodnoj Bosni.
