Minuti prolaze u iščekivanju autobusa. Zeleni venac, 5 sati ujutru i neizbežni sarajevski burek sa sirom. Sedim na stanici pored nekog sedog čiče i ubijam vreme razmišljajući šta jedan čiča radi tu, u to vreme, na toj stanici, pored mene.
Hrpu nepovezanih misli prekida mi dolazak autobusa koji, naravno, nije onaj koji meni odgovara, ali uvek naiđe prvi. Kao da čeka iza ćoška, samo da inervira mene.
Nakon što sam smirio oko koje je počelo da mi igra, što od nespavanja, što od nervoze, kao i svaki put kada sam prinuđen da sedim i ne radim ništa, počinju da me saleću razne nekontrolisane misli.
Sreća! Šta za mene predstavlja sreća?
Ne znam. Pokušavam da preispitam sebe, jesam li ja srećan, jesam li zadovoljan postignutim, ali misli mi sporo dolaze, pa počinjem da brkam pojmove.
Ustajem.
Krećem u laganu šetnju oko stanice u potrazi za delom mozga koji još uvek funkcioniše. Tražio sam ga na ,žvakama prošaranom, trotoaru. Tražio sam ispod klupe i ništa. Pa sam nastavio pustolovinu na rezervi. Posle prvih par krugova osećam blagi pomak i vraćam se na temu.
Sreća?
Jesam li srećan ili ne?
Tražim argumente za i protiv i otpočinjem debatu. Vodim monolog u glavi pokušavajući da dosegnem odgovor.
Na prvi pogled ne vidim baš razlog da budem srećan. Sve što radim, radim polovično. Slab sam i lenj. Ne umem da kontrolišem svoje postupke koji mi donose dobro, pa često ispadnem grbav, ali zato uspešno kontrolišem emocije u pogrešnim trenucima. Da je život pogrešan, ja bih bio heroj. Ovako sam samo slepi putnik koji tumara po zabačenim ulicama glavnog grada, u potrazi za smislom.
Onda se setim da od takvog razmišljanja mogu da dobijem samo tumor na mozgu i pokušavam da se otrgnem lošem osećaju koji me na trenutak obuzeo.
Imam ja i te kako razloga da budem srećan!
Sve što mi treba je tu ili će već doći vremenom. Ako ne dođe, to mi sigurno nije ni trebalo. Možda ja previše tražim od života, a možda sam u startu previše očekivao. Ali nije skromnost tražiti malo, već prihvatiti ono što imaš i sa tim osvojiti svet.
A ja već imam mnogo!
Imam porodicu, nepresušni izvor podrške i ljubavi. Imam prijatelje za koje bih učinio baš sve jer sam svestan da bi oni učinili isto. Imam svoj put koji sam izgradio sam i imam ponos u džepu jer sam ostao čovek.
Imam 20 godina i srećan sam!
Sreća je svuda, ako zagrebeš površinu. Najlakše je sedeti na stanici i kukati dok ti autobusi odlaze.
Autor: Vojislav Stojsavljevic
