#Kako Ovca kaže
Ja sam lovac na priče i nebitne podatke. Upijam i dobro i loše i emitujem ih kroz jutarnju energiju promišljanja o glupostima, tj. stvarima koje me se ne tiču. U toku buđenja postajem neotkriveni genije koji rešava ne samo svoje muke, nego i sve nedaće sveta, probleme svojih prijatelja, pa čak i poznanika. Ušuškana do nosa prebiram po najrazličitijim životnim pričama i pokušavam da rešim sve te ljubavne i poslovne začkoljice, ali najgore tek sledi, jer kada se sasvim probudim mozak kao da odbija poslušnost i sve što zaista znam je – kada proključa voda dodaj jednu i po kafičicu kafe i srkni kada se malo prohladi. Genije je otišao na pauzu, a svakodnevni ortak i ja počinjemo sa druženjem. Nije ni on loš, da se razumemo, samo mi često taj dripački genije nedostaje, iako dođe i ode kad mu je volja. Grozno je to što me svakodnevno podseća na to kako bi mi sve bilo kristalno jasno samo da mogu po ceo dan da budem u tom međusvetu sna i jave.
Svaki put kada zaboravim neko idealno rešenje ili kad se oprostim od sna umesto da ga zapišem, dođe mi da se kao u crtaću iz sve snage tresnem po čelu. Ponekad se toliko uživim i toliko me ponese taj osećaj jutarnje genijalnosti da prosto poželim da se prijavim na svaki mogući kviz ili da polažem sve ispite odjednom, da ubedim ljude da treba da ustaju u 6 i trče pre posla ili da čuvaju životinje, a naročito komšijine krave. Ali, ipak, brzo se razbudim i zapitam šta ono beše tetka mojoj majci i kako se zvaše onaj glumac što igra u onom filmu, kako je ono x na kraju ispalo -2 i šta to beše partitivni genitiv. Zaključim, takođe, i da sam u borbi sa svetom kao sa pišanjem uz vetar, i tako polako počinjem da se opraštam od genija za to jutro, dok ravnomerno dodajem, pa mešam kafu i sklanjam je sa ringle da mi ne pokipi.
Autorka: Sanja Janković
