Svetlopisati ljude je drugačije nego slikati predmete. Tu nikakva prethodna analiza nije dovoljno dobra i verovatno je portret iz tog razloga toliko zanimljiva stvar za svetlopis, a opet ujedno i toliko teška. Ličnosti se analiziraju drugačije. Poznavanje objekta se završava onog trenutka kada skupite veliki broj informacija o nekom predmetu i saberete ih na jedno mesto. Međutim, ličnost nikad ne može biti objekat, već uvek subjekat. U tom promatranju na liniji subjekat-subjekat, obe strane bivaju i delatne i trpne. Zato je fotografisanje čoveka uvek dvostrani proces u mnogo većoj meri nego što je to svetlopis nekog objekta mrtve prirode. Pogotovu što lični dodir menja sve i može da sve prethodne analize i eksperimente učini nebitnim i apsolutno nevažećim. Tu ono matematičko pravilo ako i samo ako ne važi. Moje iskustvo iz BOŠ-a je i samo upravo takvo. Koliko god partikularni i različiti bili utisci sa predavanja i druženja, čitavo iskustvo verujem da je moguće predstaviti, izraziti na način koji sve više nalazim kao za sebe prirodan i donekle nužan, a možda pre svega potreban (meni).
Fotograf (svetlopisac) je najpre onaj koji može i sme da dopusti sebi da stvari vidi makar malo drugačije od drugih.. Onaj koji u svom umu, ili u svom srcu može da dopusti da su stvari ipak malo drugačije nego onakvim kakve se čine na slici na kojoj su svi našminkani, lepi i poziraju. Tehnika dolazi kasnije. Na ovom putu traženja druge perspektive i pokušaju da stvari osvetlim iz drugog ugla, iskrsla je jedna kuća, jedna porodica. Jedna godina koja je promenila mnogo.
To mesto je Beogradska otvorena škola. Mesto gde ljudi ne jure karijeru nego znanje. Gde se ne stvaraju kontakti, nego prijatelji. Oaza promene i dobrih ideja. Brižljivo ušuškana na šesnaestom spratu Beograđanke, u srcu Beograda, na mestu odakle se Beograd vidi iz nekog novog ugla, pod nekim novim svetlom. Mestu koje je svetionik, koje zaista baca svetla iz mnogih uglova i čini stvari jasnijim i vidljivijim.
Beogradska otvorena škola se sa pravom prikazuje kao jedno mesto gde se neguju tuđa, različita mišljenja, mesto gde se mladi ljudi ne regrutuju, već mesto, čak pre oaza u kojoj je moguće pronaći dašak smisla u pustinji Srbiji. Boraveći na BOŠ-u, pre svega kao ponosni član 22. generacije studenata DAUS-a, ali i u okviru par seminara koji su tematski odgovarali mojim interesovanjima, stekao sam najpozitivnije utiske.
A diskusija koju sam kako je vreme odmicalo sve više vodio sa kolegama o temama koje su meni bliske i određujuće je svakako bila nešto što me je poguralo makar korak napred ka razmišljanju u nekim pravcima o kojima do tada nisam mislio.
Razmišljajući o BOŠ-u, verujem da se on može zaista shvatiti i doživeti (bar ja jesam) kao mesto susreta mladih, energičnih ljudi, ali isto tako jako perspektivnih, inteligentnih i otvorenih za dijalog, za gledanje i odnos sa drugim. Mesto koje definitvno može promeniti vašu perspektivu. Dakle, sve u svemu, u pitanju je skladna slika, sa jakim kontrastnim notama, koje tek kad su zajedno daju pravu draž i smisao fotografiji, koja u svojoj suštini jeste predstava ili vizija stvarnosti autora ili njegovog odnosa sa stvarnošću.
I na kraju, ako me pitate šta je BOŠ odgovoriću vam da je to portret budućnosti kakvu želimo.
Nenad Zekavica, student 22. generacije
Beogradske otvorene škole
i Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Portal Mladi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom predstaviće tokom leta, kroz seriju tekstova studenata, program „Studije budućnosti“.
