Beograd i ja poznajemo se već duge četiri godine. Naravno, obojica smo teški kao crna zemlja. Nismo se u početku razumeli baš najbolje. Mrzeo sam njegove semafore, neoznačene jednosmerne ulice i prepune gradske autobuse. Dok nisam shvatio da mi on time nešto govori. Za minut čekanja na semaforu možeš sms-om reći otrcano ,,Volim te’’ nekima koji su to zaslužili, pogotovo na semaforu kod Pravnog. Neke životne ulice namerno nisu označene, jer da je sve u životu na tacni, da li bi to bilo zanimljivo? Nekada je sopstveno iskustvo najbolje iskustvo.
Prvi septembar je postao prvi oktobar. Četrdesetšestica je postala četrdesetosmica. Zvezdara je postala Vračar. Mirijevo je postalo Voždovac. Druga decenija će uskoro postati treća. Maturant je postao brucoš. Da, krenuo sam na fakultet.
Tog dana amfiteatar bio je pun gladnih i željnih brucoša. Gladnih za znanjem i željnih za nečim novim. Neki su tu da osvoje Beograd po prvi put. Neki su tu da ga osvoje ponovo. Neki su tu jer im je to životni san. Neki su tu sasvim slučajno.
Jedno je sigurno, svi imaju jedan zajednički cilj – da završe ono što tog dana počinju.
I dok je za katedrom žena srednjih godina i loknaste plave kose trabunjala o propasti novinarstva, razmišljao sam da je baš to novinarstvo žrtveno jagnje naše svakodnevnice. Vremena su se promenila, drugačije informacije su nam zanimljive i biće tako dok se nešto ne promeni, naravno sasvim slučajno i neprimetno.
Nisam mogao da ne pomislim da će taj amfiteatar uskoro biti obeležen kao mesto prvih upoznavanja, prvih prijateljstava, prvih slučajnih ili namernih pogleda koji će tražiti svoju zakrpu.
Oktobar kao i oktobar. Svake godine isti. Prvo nas opusti miholjskim letom, pa nam udari šamar ruskom zimom.
Vraćajući se sa faksa, u prepunoj četrdesetosmici, razmišljao sam kako je opet sve novo. Imam priliku da krenem ispočetka po ko zna koji put. Priliku da ne ponovim greške. Ali kako iz nekog novog života izbaciti duhove prošlosti? Duhove prošlosti koje slučajno srećemo u marketu, prevozu ili dok čekamo zeleno na semaforu? Neki su od nas daleko samo dve tramvajske stanice. Neki su nam u drugoj opštini. Neki su u drugoj državi. A i kako ćemo ih izbaciti kad ih puštamo u svoje stanove, zaboravljamo šta su u prošlosti radili i dvoumimo se da li da im pošaljemo poruku u kasne sate?
Osećaj pripadanja i sigurnosti uz nekoga ko nam predstavlja čitav naš svet neprocenjiv je. Na sreću ili žalost, ljubav se ne može dozirati – ili se voli ili ne, a svi volimo, na svoj način. Strah, makar i potajni, da ne izgubimo onoga do koga nam je neopisivo stalo često tera na pogrešne poteze. Iz prevelike želje, potrebe, naprezanja da ostanemo u centru nečijeg sveta, toliko stisnemo obruč da u jednom momentu mora da pukne. Blago,nežno zatezanje, pa onda popuštanje – u tome je ključ, ali trenutak gubljenja kontrole i preuzimanja nečijeg slobodnog daha u svoje ruke kad-tad završi gušenjem. Kad se uguše, oni postaju duhovi prošlosti. Duhovi prošlosti koji će otići kada mi to budemo želeli.
– Pravni fakultet , poštovani putnici očitajte vašu kartu
Želeo sam da izađem iz autobusa pre nego što čujem iritirajući glas automata, ali nisam
Deset dana kasnije naučio sam šta su ESPB bodovi, koji ispit smem da prenesem i kako sledeće godine završiti na budžetu. Mislio sam da nikada neću razumeti. Univerzitet je u stvari druga planeta, a svaki fakultet je država za sebe.
Po prvi put sam sa Mikijem otišao u čitaonicu. Čitaonica je bila baš kao četrdesetosmica. Prepuna. Na sreću, oslobodila su se dva mesta i ugrabili smo ih kao penzioneri mesto u gradskom.
Nismo odmah krenuli da učimo. Gledali smo oronula lica studenata. Bili su beli, izmoreni i nekako čudni. Na nekom stolu bila je po neka guarana i čokoladica.
– Jebote , šta ako i mi budemo ovakvi – šapnuo sam Mikiju.
– Nećemo – siguran je bio Miki.
Posle dvosatnog lažnog učenja u čitaonici,bacio sam se pod tuš. Razmišljao sam o tim čudnim osećajima. Kada zauzmeš negde poslednje mesto. Kada ti mlađa sestra kaže da ima dečka. Kada dedu iz inostranstva vidiš posle dve godine. Kada izgubiš dragu osobu i shvatiš da nije umrla samo ona, već je umro i osećaj koji je samo ta osoba mogla u tebi da probudi.
Nekoliko dana kasnije,Miki i ja bili smo ponovo u čitaonici. Pili smo guaranu, jeli čokoladice i učili. Ali stvarno učili i obećali sebi da ćemo biti najbolji u onome što ćemo raditi, jer kada ste u teškoj situaciji, onda vas samo snažna ideja može održati u životu.
Marko Marijoković
