Ivana Maksimović je u Londonu 2012. godine, kao što se svi dobro sećamo, osvojila olimpijsku medalju u streljaštvu. Ta srebrna medalja bila je 100. za Srbiju. Ove godine, srebrna medalja na Svetskom kupu u Changwonu donela joj je kvotu za Rio 2016. i priliku da se bori za zlato na Olimpijskim igrama koje dugo priželjkuje. Ivana Maksimović je ćerka Gorana Maksimovića, srpskog strelca koji je u Seulu 1988. godine osvojio olimpijsko zlato.
Kada sam krenula da pišem blog želela sam da prva priča nakon moje lične bude priča nekog našeg olimpijca koji je uzor ili bi bar to trebao/la da bude našoj omladini. Međutim, teško je izdvojiti među svim našim sjajnim sportistima nekoga i reći “baš on ili ona su vrlo posebni”. Ivanu sam odabrala iz dva razloga – na Olimpijskim igrama mladih u Kini prošle godine bila je pozvana kao Athlete Role Model, odnosno sportista-uzor kako bi svoju olimpijsku priču prenela mladim olimpijcima, a drugi razlog je što sam Ivanu tada upoznala i shvatila da se nije tu slučajno našla i da takva osoba zaista treba da bude uzor mladim sportskim talentima i omladini uopšte.
Kada sam javila Ivani da sam pokrenula blog i šta mi je ideja, odmah je pristala da bude deo priče. Najpre sam mislila da taj intervju pretočim u priču, ali sam shvatila da bih time oduzela Ivanin lični “pečat”, a suština je da vidite i osetite kako razmišlja jedan istinski šampion. Pitanja koja sam joj postavila neću pisati, suvišna su pored ovih sjajnih odgovora. Čitajte i uživajte!
“Presrećna sam zbog plasmana na Olimpijske igre u Riju. To je bio cilj za ovu sezonu i zadovoljna sam što sam ga ispunila već na početku kvalifikacija ove godine. Iza mene je ostao jako težak period u kome je bilo više padova nego uspona, dosta tehničkih problema, nerviranja, pa čak i suza. Ipak, uz podršku mog tima i najbližih ostala sam dosledna tehnici, naporno trenirala i sve se to na kraju isplatilo. Sada mogu da nastavim da ispunjavam ciljeve za ovu godinu, bez većih pritisaka.
Posle srebra u Londonuživot mi se potpuno promenio. Ljudi su počeli da očekuju isključivo uspehe i više nije bilo mesta za grešku. Godina posle Olimpijskih igara u Londonu i početak 2014. su bile jako uspešne. Bilo je dosta komentara kako se medalja u Londonu desila slučajno i to je u meni budilo sportski inat, imala sam potrebu da budem još bolja i da demonstriram kontinuitet u postizanju vrhunskih rezultata. Osvojila sam dve Evropske medalje, zlatnu ekipnu Evropsku medalju uz novi rekord i medalje na Svetskim kupovima. Međutim, posle niza uspeha, prirodno, došlo je do pada u formi. Prvi put u karijeri zadesila me je duža kriza i sve do skora sam se borila sa lošim treninzima, takmičenjima, negativnim mislima kako više nisam dovoljno dobra…
Kvota za Rio 2016 je odraz mog trenutnog psihičkog stanja. Bilo je par takmičenja veoma važnih za mene na koje sam otišla spremnija nego ikad, a opet se vratila bez medalje. Učinak na Svetskom prvenstvu prošle godine u Granadi mi je jako teško pao. Bila sam spremna za visok plasman i uzimanje kvote na prvom kvalifikacionom takmičenju za Rio, ali jednostavno nisam uspela da se izborim sa ogromnom željom, a malo mi je falilo da ostvarim svoju zamisao. Trebalo mi je par dana da se oporavim, ali sam, kao i uvek u takvim trenucima, odlučila da dignem glavu, stisnem zube i nastavim da radim naporno. Koliko god da je teško, na kraju se svaki rad isplati.
Moj krajnji cilj je zlato u Riju i to je ono što me motiviše i daje mi snagu. To izgleda strašno i teško dostižno, ali znam koliko vredim i koliko mogu. Ako radim naporno i želim na pravi način, dobiću svoju šansu da taj cilj i ostvarim. Još jedan motiv koji imam od malih nogu je tatina zlatna medalja iz Seula. Ne ide da on ima olimpijsko zlato, a ja ne.
Jednim od najvećih uspeha u svojoj karijeri smatram i učešće na Olimpijskim igrama mladih u ulozi Athlete Role Modela. Presrećna sam što su ljudi iz Međunarodnog olimpijskog komiteta videli u meni osobu koja na pravi način može da podeli svoju priču, svoje iskustvo i time pomogne mladima u spremanju za “velike” Olimpijske igre. Biti deo jedne takve manifestacije za mene predstavlja nadahnuće i “vetar u leđa” da pružim još bolji primer i budem još bolja u svom sportu. Sport vas uči nekim drugim vrednostima, da poštujete jedni druge, da vodite zdrav način života, da maksimalno uživate u onome što radite i da se usavršavate. Za uzvrat vam daje priznanje za sav uložen trud, medalje, putovanja u različite krajeve sveta i upoznavanje drugih naroda i kultura. Olimpijske vrednosti su nesto čime se svaki profesionalni sportista vodi, trudeći se da živi u skladu sa njima.
Plan koji sam napravila traje do Olimpijskih Igara u Riju. Posle toga volela bih nešto više da se posvetim porodici i najbližima koji dosta trpe zbog moje karijere i tempa kojim zivim. Iako sam diplomirani ekonomista i usredsređena na turizam, volela bih da i posle karijere doprinosim sportu najviše što mogu.”
Eto, to je Ivanina priča, Ivanin put ka cilju. Ona je dokazala da to kuda putujemo i šta ćemo na kraju dana ispričati najviše zavisi od nas samih. Zato nikada ne zaboravite kojim ciljevima težite.
Autor teksta je Aleksandra Kebić i prvobitno je objavljen na sajtu Sport za bolji svet uz saglasnost autora se objavljuje na našem sajtu!
