Jedna mlada osoba, Katarina Ranković, odlučila je da svoju neverovatnu emociju podeli sa vama i pokaže vam kako izgleda kada se izlegneš iz svoje čaure. Budite deo njenog performansa pod nazivom «Healing» 4.11.2016.g. od 02:00 do 24:00 časova u galeriji «Haos».
Da, dobro ste pročitali, 22 sata intenzivnih emocija koje će razbiti sve predrasude i navesti vas na razmišljanje. Budite hrabri i zakoračite u njen «emotivni balon» i pronađite novog sebe.
Koliko često imate priliku da otvoreno govorite o svojim osećanjima? Kada ste poslednji put otvorili svoje srce i um i dozvolili da vas druga osoba potpuno obuzme? Kada vam je poslednji put srce poskočilo toliko jako da ste mislili da će iskočiti iz grudi?
Emocija, najjače oružije u rukama čoveka. Kada uzmemo tu «bulletproof» municiju i napunimo svoje oružije, na nama je da odlučimo kako ćemo je upotrebiti, da li da napravimo nešto neverovatno ili da upropastimo nešto što je već divno. Emocije su ono što nas pokreće, što nas gura napred i ukoliko dopustimo ono što će ispuniti naš i živote ljudi u našoj blizini. Nije lako nositi to breme na svojim ramenima, biti za toliko života koje ćeš svojom emocijom dotaći na svom životnom putu. Zato su kroz istoriju samo najjači uprkos svim predrasudama i preprekama svoje emocije ovekovečili na gradskim trgovima, ulicama i knjigama. Postavite sebi pitanje da li ste spremni da date svoj pečat ili ćete zauvek čitati o ljudima koji su bili dovoljno snažni da svoju emociju iskažu na toliko različitih načina?
Smatramo sebe inteligentnim bićima i superiornijim od ostalog živog sveta, ali često svojim postupcima pokazujemo upravo suprotno. Sa sve većim napretkom tehnologije i «socijalnih» mreža mi se sve više otuđujemo jedni od drugih. Za razliku od životinja koje uživaju u blagodetima koja Zemlja pruža i svakom novom danu, mi naše vreme provodimo u zatvorenim prostorijama uz svoj «smartphone» i svoje emocije sa našim «virtuelnim prijateljima» razemnjujemo u vidu poruke uz pomoć «emoj»-ija. Sve je manje uživanja u pričinjavanju sitnih radosti za naše prijatelje i izmamljivanja osmeha na njihovim licima.
Mi superiorna, visoko inteligentna bića stvorena za velika dela, sedimo i postajemo samo nemi posmatrači nekolicine koji su uspeli da se izlegnu iz svoje čaure i postanu najlepši leptiri našeg društva!!!!! Gledamo ih a ne činimo ništa kako bismo i mi dospeli na taj «pijadestal» na koji ih sami postavljamo. Uvek imamo svoje «razloge» zbog kojih nismo uspeli, zbog kojih sada nije idealan trenutak ali kada se suočimo sa svojim «razlozima» konačno vidimo da nijedan nije dovoljno jak da nas drži u našoj čauri.
U životu imamo mali broj prilika kada smo u mogućnosti da našu emociju prenesemo na nekoga i ukoliko ih ne iskoristimo ostajemo samo sasušene ljušture naših čaura. Podjednako je teško napuniti «emocionalni» pištolj i uperiti ga u nekog kao i stajati sa druge strane cevi. Obe strane daju celo svoje biće u tom činu «ubistva», jer jedino tako «ubijanjem» svojih čaura, sada se mogu «roditi» kao duo sa novim prilikama ispred sebe. Ukoliko nismo spremni da pucamo i budemo pogođeni iz istog oružija, osuđujemo sebe da su naše čaure jedino što poznajemo celog svog života.
Autor teksta: Aleksandar Miljković
Nekoliko reči same umetnice o performansu
Kao stipendista Performance HUB-a, pod inspiracijom i mentorstvom moje drage, umetnice Marte Jovanović, izvodim svoju ideju o emociji u prostoru.
Interaktivnog karaktera. Nakon priče sa ucesnikom i naseg vremena koje oseti sa mnom u prostoru koji je jasno obelezen, ne zaboravimo, granicom haljine, čiji će potpis dizajna nositi ime mlade i talentovane kreatorke Sare Jovanović . Na kraju performans simbolicno ruši prostorne i javne granice, kao i emotivne, koje su danas zastupljene. Performance sve vreme prati autorska numera minimalističkog muzičkog jezika. Time se obelezava prostor na dva nacina: javni – koji odredjuje granica haljine i lični – koji popunjava autorska muzika. Želim da pokazem da još uvek ima ljudi koji kroz to što rade osluškuju druge i zaista da emocija opet udje na velika vrata u interakciji. Ljubav i oslobođenje su dve stvari koje ovaj performans i ja, kao performer trajanjem i posvećenošću želim da prinesem i dam na značaju individui koja je posetilac i učesnik performansa, jer za sve, a ponajviše za emociju je potrebno dvoje.
