Kada je Suzan Kejn, američka spisateljica, počela da piše knjigu „Mirnoća: Snaga introvertnih u svetu koji ne može da prestane da priča“ nije ni sanjala da će knjiga biti prevedena na tridesetak jezika, a da će njeno predavanje na popularnom sajtu Ted.comgledati osam miliona ljudi. Možda je tajna njenog uspeha u tome što je govorila u ime svih introvertnih ljudi koji su možda svesni činjenica o kojima Suzan govori ali ranije nisu imali hrabrosti da ih javno iskažu. Čitanjem ove knjige ljudi dobijaju hrabrost da kažu: Volim tišinu i samoću, ali to ne znači da sam beskoristan za društvo.
Karl Gustav Jung je ekstrovertni tip ličnosti opisao kao onaj koji je okrenut spoljašnjem svetu a introvertni kao onaj koji koji je okrenut vlastitom svetu, napomenuvši da ne postoji osoba koja je isključivo introvertna ili ekstrovertna već se svi u manjoj ili većoj meri približavamo ovim ekstremima.
Suzan Kejn u svojoj knjizi i predavanju govori o problemu sa kojim se susreću svi introvertni ljudi u dvadesetom i dvadesetprvom veku, ali koji postaje i problem čitave ljudske zajednice, a to je nerazumevanje introvertnih i neprihvatanje njih takvih kakvi jesu. Kako Suzan kaže od svog najranijeg detinjstva se osećala kao da nekome mora da se pravda zašto ćuti, zašto ne voli gužvu i njena mirnoća nije doživljavana kao nešto što je ispravno. U tinejdžerskim danima je kao i većina ovakvih osoba odlazila na mesta koja joj ne prijaju, posećivala je žurke na kojima je veliki broj nepoznatih ljudi i buka a želela je da ostane u svojoj sobi i čita ili da prošeta sa nekoliko bliskih prijatelja. Mnoge intorvertne osobe donose odluke koje nisu u skladu sa njihovom ličnošću, a to je po Suzaninim rečima pogubno za zajednicu.
Istraživanja su pokazala da je otprilike jedna trećina stanovništva introvertna a i dalje se poželjnim smatraju isključivo ekstrovertne osobine, naročito u školi i na poslu. U školama se očekuje da deca rade u grupama i donose zajedničke zaključke čak i u zadacima koje treba rešavati na originalan i kreativan način. Većina nastavnika misli da su idelani učenici ekstrovertnia, a one koji vole da rade sami doživljavaju kao izuzetke ili problematične, iako istraživanja pokazuju da introvertni učenici imaju bolje ocene.
Svako ko je bio na razgovoru za posao zna da su poželjne osobine komunikativnost, spremnost na timski rad, prihvatanje rizika i da ćete teško dokazati da imate druge vrednosti ako ne posedujete ove sposobnosti. Suzan napominje da su uglavnom ekstrovertne osobe na čelnim pozicijama iako takvi ljudi često nameću drugima svoje stavove i ne dozvoljavaju im da razviju svoje ideje.
Suzan Kejn napominje da su upravo introvertne osobe često menjale svet na bolje i imale dobre ideje, a neke su čak pokazale da mogu a budu dobre vođe kao što su Mahatma Gandi, Eleonora Ruzvelt i Roza Parks. Ovi ljudi su preuzeli vođstvo koje im je bilo potupno neprirodno zato što ih je vodila misao da treba da urade ono što smatraju ispravnim. Mnoge kreativne osobe imaju naglašenu introvertnu crtu svoje ličnosti jer je za kreativnost i originalnost neophodno osamljivanje. Suzan navodi primere Čarls Darvina koji je odlazio u duge šetnje šumom a odbijao pozive za večeru i Teodora Gajzela, poznatijeg kao Dr Sjusa, koji se plašio da upozna svoju publiku jer je pretpostavljao da ga deca doživljavaju kao veselog Deda Mraza i da bi ih razočarao njegov rezervisani stav. Ona naglašava da je usamljenost nekim ljudima neophodna i da ne postoji veza između dobrog govorništva i dobrih ideja.
Suzan Kejn napominje da nam je neophodna bolja kulturološka ravnoteža i da introvertne i ekstorvertne osobe treba da sarađuju ali tako da svako radi ono u čemu je najbolji. Ona navodi primer Stiva Voznijaka koji je izumeo prvi Epl računar, rekavši da nikada u tome ne bi uspeo da nije bio povučen u sebe, i Stiva Džobsa koji je zahvaljujući svojoj harizmatičnosti uspeo da ovu ideju plasira u javnost. Suzan Kejn smatra da škole i radna mesta treba organizovati tako da svako dolazi do svojih ideja bez pritisaka, a da kasnije ljudi međusobno razmenjuju ideje.
Međutim, Suzan smatra da se koreni nametanja krivice introvertnima nalaze u istoriji naše kulture. Po njenim rečima, danas Zapadno društvo veliča ljude od akcije na uštrb mislioca, ali nije uvek bilo tako. Ona uzima za primer knjige samopomći koje su ranije imale nazive kao što je „Karakter,najveća stvar na svetu“ i koje su slavile uzore kao što je Abraham Linkoln dok danas takve knjige nose nazive kao što je „Kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“ a uzor je uspešan trgovac. Zašto je došlo do ove promene? Suzanin odgovor je veoma jednostavan: Ljudi su počeli masovno da naseljavaju velike gradove u kojima moraju da se dokažu potpunim strancima dok su ranije mogli da žive povučeno u malim mestima i da ih okolina prihvati takve kakvi jesu.
Ove introvertne spisateljice koja je morala da preuzme neke ekstrovertne osobine kako bi stala u odbranu ljudima sličnim sebi, kaže da je svesna da je društvena snalažljivost važna kao i neposrednost, otvorenost, energija kojom zrače ekstrovertni ljudi, ali i da je važno introvertnima dati što više slobode da dođu do svojih jedinstvenih ideja. Neophodno je da udružimo, da naučimo kako da radimo zajedno ali i kako da radimo sami. Poruka Suzan Kejn je: „Treba se pozabaviti svojim mislima. Ovom svetu ste potrebni vi kakvi jeste i stvari koje sa sobom nosite“.
Mozete li mi reci ge se moze kupiti knjiga od Suzan Kejt u Srbiji?
Draga Nadice, koliko znam njena knjiga nije prevedena na srpski. Postoji mogućnost da ima da se kupi u većim knjižarama na engleskom ali nisam sigurna.