Deniz Tali, poreklom iz Turske, bila je poslednjih šest nedelja praktikant u Srbiji na društveno – odgovornom projektu „Social Care“ u okviru AIESEC kancelarije na Ekonomskom fakultetu. Pročitajte njene utiske i uspomene koje nosi iz naše zemlje nazad i uticaj koji je ostvarila dok je boravila u njoj. Nekada deluje da stranci cene i vole više naše vrednosti i kulturu, nego mi sami.
Moje ime je Deniz Teli… Imam 23 godine, studiram psihologiju u gradu Bursi, u Turskoj. Obožavam da čitam knjige, da putujem i istražujem nova mesta.
Došla sam u Beograd da volontiram na projektu „Social Care“, preko AIESEC organizacije koja nudi mogućnost odlaska u inostranstvo i volontiranja na društveno – odgovornim projektima širom sveta, a to je prilika koju ne treba propustiti.
Ja sam član AIESEC-a u Turskoj, ali nije neophodno da ljudi budu članovi da bi otišli u inostranstvo. Kao član AIESEC organizacije, koja se zasniva na praksama, smatram da moram da proživim iskustvo volontiranja u inostranstvu, da bih kasnije to mogla da preporučim drugima. Mislim da je volontiranje u inostranstvu dobro za moju buduću karijeru i da ce odlično uticati na moj zivot. Volim različite kulture i različite načine zivota. I tako sam se odlučila za ovaj korak.
Izabrala sam Srbiju zato što sam bila ovde nekoliko dana u aprilu, i jako mi se dopalo. Ali tih nekoliko dana nije bilo dovoljno da istražim grad, upoznam beograđane i naučim nešto o životu ovde. Tako da sam tražila volontersko iskustvo u Evropi, a nadala sam se da ću doći baš u Srbiju. Pronašla sam „Social Care“ projekat i prijavila se.
U Beograd sam stigla 6. jula. Tri dana kasnije, otišla sam u kamp da radim sa decom, uzrasta od šest do osamnaest godina, i bilo je to divno iskustvo za mene. Imali smo mnoštvo različitih zajedničkih aktivnosti, igrali smo, crtali, pevali, išli na paintball… I vratila sam se iz kampa prošlog vikenda. Upoznala sam druge inostrane volontere kao i članove tima Social Care projekta. Stalno smo zajedno, oni su moji vodiči, pomažu mi da upoznam grad i istorijska mesta.
U kampu sam radila sa decom koja su imala rak u jednom delu zivota. Bilo mi je teško zato što su prolazili kroz to iskustvo i mislila sam da oni nisu pozitivni i da im se neću dopasti. Ali sam shvatila da su oni, optimisticni, aktivni, nasmejani, prijateljski raspoloženi ,i svi su zbijali šale na raćun njihovih bolesti i ograničenja. Shvatila sam da nije neophodno živeti bez poteškoća da bismo bili srećni, i da to što je neko imao neku bolest – ne znači automatski da mora biti nesrećan. Sve je u osećanjima. U kampu sam radila sa dva psihologa i naučila sam mnogo od njih.
Ovde ima mnogo volontera iz inostranstva, ali ja volim da se družim sa Srbima, sviđaju mi se kao narod. Volim da provodim vreme sa ljudima sa mog projekta i ostalim članovima AIESEC-a u Beogradu. Kultura nije toliko drugačija u poređenju sa Turskom, ali obožavam ovaj grad zato što ne spava i zato što se uvek nešto dešava. Zbog svega toga sam stalno puna energije.
Divno se provodim i već imam sjajne uspomene. Jako sam srećna što sam ovde i što sam imala priliku da upoznam sve ove ljude. Volim ih i volim da provodim vreme sa njima u Beogradu.
Što se tiče planova za budućnost, želim da budem psiholog, ali se još uvek nisam odlučila za određenu oblast. Jedina sigurna stvar je da želim da radim sa decom ili tinejdzerima. Ovo volontersko iskustvo mi je pokazalo da sam podobna za taj posao. Hvala AIESEC-u na tome.
Aleksandar Dašić
