Kinematografija je uvek nalazila pravi način da stigne do kreativnih i upornih umova. Naš gost u rubrici Kulturni kišobran je mladi režiser Mladen Milosavljević.
Mladen Milosavljević (1982) je po struci etnolog/antropolog, po opredeljenju stvaralac iz oblasti fantastike. Autor je filma „Naprata“, jednog od prvih horor filmova iz tzv. „found footage“ podžanra kod nas. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Omaja“, jedinog časopisa u Srbiji koji je u potpunosti posvećen promovisanju folklorne fantastike. Njegovi tekstovi o filmovima kao i intervjui sa stvaraocima iz oblasti umetnosti, mogu se pročitati na internet portalima „Helly Cherry“ i „Univerzal Cinema +“. Trenutno živi u Beogradu.
Otkud ti u svetu filma?
Jednostavno. Od svog najranijeg detinjstva sam želeo da se bavim filmom. Ni tri neuspela pokušaja da upišem studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, nisu me omela u nameri da se filmom bavim. Radio sam vrlo naporno i disciplinovano na upoznavanju sa istorijom i jezikom kinematografije, počeo sa snimanjem kratkometražnih dokumentaraca, učestvovao na raznim festivalima i evo me. Uostalom, formalno obrazovanje je manje bitno od afiniteta i rada. Bez želje da zvučim pretenciozno, istakao bih da najveći broj velikana sedme umetnosti nikada nije završio neku filmsku školu. Ukoliko je sami ne prepoznate u sebi, niko vam ne može dati potvrdu da ste umetnik.
„Naprata“ je tvoj debitantski rad. Kako je protekao celokupni proces stvaranja horora čija priča neočekivano menja tok?
Imao sam veliku želju da snimim film koji bi bio inspirisan ambijentom srpskog sela i naših „strašnih priča“. Nekoliko godina ranije sam, prikupljajući materijal za svoj master rad, naišao na živo verovanje u demona osvete zvanog „Naprata“. O tom demonu je, do sada, pisano na svega nekoliko mesta i to vrlo fragmentarno. Zbog toga sam odlučio da upravo ovo mitsko biće bude tema mog prvog horor filma. Sama priprema i snimanje su protekli vrlo brzo i film je, ako računam sve tri produkcijske celine, nastao za nešto manje od godinu dana.
Koji su tvoji omiljeni filmski žanrovi, a koji najomraženiji?
Omiljeni žanr za mene je svakako horor. Nemam žanr koji posebno ne volim. U svakom žanru postoje i klasici i promašaji.
Kako bi opisao našu filmsku prošlost, sadašnjost i budućnost?
Kao prošlost bez sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću. Jednostavno, naša kinematografija je uvek imala problem sa identitetom i uzorima. Poznata je činjenica da smo snimali najkvalitetnije igrane filmove u periodu tzv. „Crnog talasa“, a to su 60-te i početak 70-tih godina prošlog veka. Međutim, većina tih filmova je bila inspirisana senzibilitetom i estetikom nekih drugih škola i pravaca (famu, francuski novi talas). Budući da je dobar deo naših reditelja školovan na čuvenoj praškoj FAMU, otuda i dobar deo „pozajmljenog“ autorskog senzibiliteta. Manje je poznata činjenica da smo, otprilike u pomenutom periodu a i znatno kasnije, imali jednu od najjačih škola dokumentarnog filma na svetu. Beogradski festival kratkometražnog i dokumentarnog filma, kao i kasniji FEST, važili su za institucije u svetskim okvirima. Danas toga nema. Naš film je, kao i čitava kultura uopšte, lokalnog i marginalnog karaktera.
Koliko se mladi interesuju za rad vezan za sedmu umetnost?
Vrlo. Film je uvek bio a usuđujem se da kažem i biće, zanimljiv i dostupan svima. Upravo zbog svog multimedijalnog karaktera, na filmu ima mesta za svakoga.
Hollywood je iz zlatne ere filmova, postao kič senzacija. Kakvo je tvoje mišljenje o pobedi reklame nad umetničkim izražajem?
Jednostavno, to je odlika vremena u kome živimo. Potrošački karakter ovog vremena diktira određeni tempo, na nama je da izaberemo hoćemo li i u kojoj meri biti deo čitave priče. Mislim da, kada su reklame i kič senzacije u pitanju, mnogo veća opasnost preti od televizije. Veliki broj konzumenata multimedijalnih video sadržaja, naročito oni stariji, nema ni predstavu o tome šta nam novo stiže iz Holivuda. Međutim, za „Farmu“ i slične sadržaje, upravo zahvaljujući TV programu, znaju svi.
Takođe, pišeš i za webzine „Helly Cherry“ i postao si urednik časopisa „Omaja“. Kakva su ti iskustva u oblasti novinarstva i pisanja koja nisu vezana za scenario?
Pisanje je još jedna moja velika ljubav. Pored pisanja za „Helly Cherry“ i filmski internet portal „Univerzal Cinema +“, gde objavljujem filmske osvrte i radim intervjue sa domaćim i inostranim stvaraocima iz oblasti kulture, uređujem i pomenutu „Omaju“. Časopis „Omaja“ je jedini domaći časopis koji se bavi temama iz oblasti folklorne fantastike, postoji već 7. godina i poseduje ogroman potencijal. Takođe, godinama unazad sakupljam i pišem priče iz oblasti fantastike, pretežno folklorne. Ovaj intervju je i prilika da najavim svoju prvu zbirku priča iz oblasti folklorne fantastike. Zbirka će se zvati „40 dana“ i predstavlja proširenu i sređenu verziju mog master rada, čija su tema memorate i demonološka predanja u Velikoj Plani i okolini. Sve priče su sakupljene na terenu, a prethodiće im esej u kome se daje etnološko viđenje o tome šta su to „strašne priče“, šta su priviđenja, gde se i kada najčešće priviđa, ko se od domaćih umetnika i etnologa već bavio ovom temom i sl.
Da li su se ideje i motivacija, koji su te uvukli u svet filma, promenile ili sazrele?
Ideja ostaje i ostaće ista, a to je stvaranje dela iz oblasti domaće folklorne fantastike. Moj cilj jeste da svojim radovima skrenem pažnju šire kulturne javnosti, na manje frekfentne aspekte naše nematerijalne kulturne baštine. Kao etnolog/antropolog po obrazovanju, smatram to svojom obavezom.
Radiš na novom projektu, hororu „Večna kuća“. Možeš li nas malo uputiti u radnju?
I ovaj, kao i moj prethodni horor film, biće inspirisan domaćom fantastikom i ambijentom tzv „srpskog gotika“. Za razliku od „Naprate“ koja je snimana u found footage maniru, „Večnu kuću“ ćemo snimati na uobičajeni način, bez kamere iz ruke. Čitava priča je zasnovana na istinitom događaju a tiče se pokušaja roditelja da, putem jednog drevnog magijskog rituala, zaštite svoje dete od opasnog onostranog enetiteta. Film će biti prepun predivnih lokacija, starih kuća, napuštenih groblja, a imaćemo prilike da vidimo i jedno, sa aspekta istorije horor filma, potpuno novo mitsko biće. Film je još uvek u fazi preprodukcije i neću žuriti sa snimanjem, dokle god ne budem siguran da su scenario, kasting i lokacije najbolje moguće. Ako sve bude u redu, film će biti premijerno prikazan negde na jesen 2015. A tada, očekujte nešto do sada neviđeno u domaćoj kinematografiji.
Autorka: Tamara Maksimović
 je po struci etnolog/antropolog, po opredeljenju stvaralac iz oblasti fantastike. Autor je filma „Naprata“.){kind=link}