Beograđani su pre nekoliko dana imali priliku da prisustvuju zanimljivom nizu performansa. Naime, u rovu Vojnog muzeja na Kalemegdanu bili su raspoređani umetnici iz Prištine, Beograda i Ciriha, a sve u sklopu projekta Baushtellë: Balkan Temple. Posle Prištine, došli su u Beograd, a uskoro će nastaviti svoj put u Cirih.
Instalacije, u najmanju ruku, nikoga nisu ostavile ravnodušnim. Magična atmosfera kojom je taj prostor bio ispunjen teško je smestiti u određeni registar emocija. Umetnici su pokušali da nam prikažu svakodnevicu, sukob tradicije i modernosti, odnos telesnog i emotivnog, odnos čoveka i prirode… Granica između stvarnosnog i umetničkog doživljaja teško se prepoznavala u pojedinim performansima.
Jedan momak mi je dao uruke beli tablet sa slušalicama i objasnio mi kako da se njime služim. Na tabletu je prikazana ruta kojom šetaš, tri dana ranije snimljena, a iz slušalica si mogao da čuješ zapažanja umetnika u tom trenutku (kao jezici su ponuđeni srpski i engleski). Kada sam prošetao tom petominutnom trasom, obavio sam kratak razgovor sa umetnikom. Zove se Filip Orteli i dolazi iz Berna.
Moja najveća inspiracija je sam razvoj društva. Volim da pratim nove stvari koje se događaju u jednoj zajednici, kao npr. pojava selfi stika. U svom radu pokušavam da ukažem na neke stvari koje možda i nisu preterano dobre, ali mislim da je važno da ih postavim kao temu. Ali, sav poetski aspetkt rada nastaje u mom studiju, dugotrajnim radom. Tamo izvlačim stvari iz svakodnevice i radim na njima, to je poseban proces poetizacije stvarnosti.
Nisam propustio priliku i da ga pitam šta misli o Beogradu.
Ovde sam proveo već tri nedelje, a jedna od najlepših stvari koja mi se dogodila je to što sam se izgubio u njegovim ulicama! To sam uradio namerno da bih stekao poverenje u grad i upoznao ga bolje. Već posle četvrtog dana provedenog ovde, skontao sam kako grad i ljudi funkcionišu, nisam ga više percipirao kao strani grad. Uprkos tome, uvek nešto novo otkrivam po Beogradu i to mi se veoma sviđa.
Čitava manifestacija je trajala šest sati i aktivirala je sva ljudska čula. Uz mešavinu zvukova pokreta i vizuelnog efekta, posetioci su imali prilike i da probaju vegetarijansku čorbu. Volonteri su zbunjenim ljudima (kojih nije bilo malo) strpljivo objašnjavali koncept događaja. Nadam se da će se ovakvi događaju u Beograd nastaviti i u buduće, jer su najbolji primer kako umetnost nadilazi političko i zašto se zapravo granice jedne kulture u savremenom svetu ne mogu zacrtati olovkom. I dok jedni pričaju o jedinstvenom sistemu vrednosti i mašu svojim zastavama, dovoljno je da ostali nešto i urade po tom pitanju. Ovi drugi možda neće biti uvek u centru medijske pažnje, ali će barem privući publiku koja iskreno želi nešto novo da vidi i doživi.
