Hadži-Aleksandar Đurović je rođen 1988. godine u Beogradu. Diplomirao je režiju na Akademiji umetnosti 2010. godine. Nakon toga počinje da radi kao asistent na katedri za režiju. Svoj debitantski film „Ljubav dolazi kasnije” režirao je 2012. godine prema sopstvenom scenariju. Za film „Obeleženi” dobio je nagradu „Bronzani vitez” na prestižnom festivalu „Zlatni vitez” u Moskvi. Sarađivao je sa Zdravkom Šotrom, Ljubišom Samardžićem, Srđanom Dragojevićem, Goranom Paskaljevićem i Markom Novakovićem. Pored uspeha u svetu filma, ovaj mladi reditelj se još bavi i muzikom, fotografijom i pisanjem scenarija, poezije i proze. Ove godine za beogradski sajam knjiga izdao je zbirku poezije pod naslovom „Kako se na srpskom kaže ljubav”.
Kada se u tebi probudilo interesovanje za umetnost, tačnije film, pošto si pre svega reditelj?
Obzirom da dolazim iz delimično umetničke porodice, a i da sam od malena pokazivao talente za crtanje, muziku, glumu i da sam kao i svako dete bio očaran prvo animiranim, pa potom i igranim filmovima na kojima sam odrastao, prirodno se nametnulo da moj poziv bude umetnički, ali sam film, odnosno režiju osvestio krajem osnovne i početkom srednje škole. Mislim da je jedina umetnost koja može da spoji sve moje talente i hobije upravo filmska, kao spoj autio-vizuelno-literarnog.
Kako je izgledao taj put?
Taj put nije bio težak, jer sam imao podršku porodice. Ali nikada neću zaboraviti razgovor koji su roditelji obavili sa mnom kada sam im prvi put rekao da želim da budem reditelj. Tada su me pitali da li sam svestan šta to znači, koliko je to teško upisati, lako završiti i teško raditi, da može da mi se dogodi da godinama ne mogu da snimim film jer su filmovi preskupi, te da ću morati ceo život da „prosim” od raznih ljudi da bih mogao da se bavim time. Rekao sam da sve to znam i da je to ono što želim. Uz Božiju pomoć, sve se otvaralo i evo, nakon 10 godina od upisa fakulteta i 6 kako sam završio, iza sebe imam dosta radova i uspeha koji nisam ni predviđao.
Koji filmski žanr ti je najdraži za gledanje, a koji za režiranje?
Uh, teško pitanje. Jer ja gledam najrazličitije filmove, sa potpuno dijametralno suprotnim žanrovima, kulturama, vremenima nastanka i geografskim poreklima. Prosto, to je već postao svakodnevni deo mog života i sada je već teško samo uživati u filmu, više je to analitičko posmatranje. Naravno, ukus se vremenom i sazrevanjem menja. Takođe zavisi od trenutka ili toga da li gledam film sam ili sa nekim. Imam i spisak na koji dodajem filmove koji na mene ostave poseban utisak, sa napomenom zbog čega. Ali kada me ovako pitaju koji mi je omiljeni film, odgovorim tri trilogije: „Kum”, „Matriks” i Nolanov „Betmen”.
Pored toga što si reditelj, ti si i asistent na katedri za režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Kako je biti s one strane katedre i raditi sa studentima?
Naš mentor Dragan Elčić je imao odnos sa nama kao sa ravnopravnim kolegama, prijateljima i svojom decom. Takav pristup je doprineo poverenju i tome da svako od mojih klasića izrazi sopstvenu poetiku i stil i da ne budemo ukalupljeni, niti male kopije profesora. Dani studiranja će mi uvek ostati u lepom sećanju. Zato, kada me je nakon diplomiranja, profesor pitao da li bih bio njegov asistent, nisam odbio. Bilo je to divno iskustvo, a i svojevrsni podsetnik svega onoga što sam već naučio. Često sam poželeo da upišem ponovo studije režije i sve one vežbe uradim opet i bolje. Sa studentima je bilo zanimljivo, jer smo približnih godina i drugačije je u odnosu na ophođenje prema starijem profesoru, ali moram da priznam da su me mlađe kolege veoma poštovale i cenile moje mišljenje o njihovim radovima. Tek kada sam seo sa druge strane katedre, ne želeći da budem ni blag, ali ni prestrog, shvatio sam koliko je to zapravo teško i tada sam još više cenio napore našeg profesora. Skeptičan sam bio prema novijim mlađim generacijama koje su generalno nezainteresovane za bilo šta, kojima nedostaje motivacija i koje na fakultetu iskazuju sindrom srednje škole. Citiraću našeg profesora Velimira Abramovića: „Fakultet je fakultativan.” Znači da ste prepušteni sami sebi i svom izboru. Sami sebe morate da motivišete ako već studirate ono što volite. Sami sebe da terate. A to je odlična priprema za budući poziv reditelja jer je režija način života, a ne samo zanimanje ili zanat.
Režija i fotografija nisu jedine grane umetnosti kojima se baviš. Pored toga, ti si i pisac i do sada si izdao čak 4 knjige. Možeš li mi reći nešto o tome kako se ta ljubav rodila?
Mislim da sam to povukao genetski od majke. Ali nas dvoje smo u potpuno drugim žanrovima. Ja se već više od decenije bavim muzikom i poezijom. Sve je krenulo od hip-hopa i urbane poezije, pa preraslo u scenarije i kratke priče, da bih se na kraju opet vratio na kratku poeziju kao minimalističnu formu, nalik na haiku. Poznato je da mladi umetnici, posebno filmski stvaraoci žele da svoju pamet i znanje, kao i svu filozofiju ovog sveta strpaju u svoj kratki studentski film, u čemu se u 95% slučajeva pogube i naprave nešto što samo oni razumeju. Ali sazrevajući i režirajući svašta, a režija se uči režiranjem, osvestite to i počnete da se vraćate na osnovu, što su priča i emocija. Tako sam i ja sledio osećaj, pa sa duže forme prešao na kratku, ali i zato što volim da eksperimentišem. Kada ću ako neću sad? Ali neću se odreći kratkih priča. Pišem ih kad god stignem.
Kako je nastala tvoja poslednja izdata zbirka refleksivne poezije „Kako se na srpskom kaže ljubav” i kome je nadasve namenjena?
Spontano. Verovatno kao rezultat emocionalnih turbulencija i raspada jedne veze. Iako je knjiga posve lična, čak do te mere da su u njoj posvete konkretnim osobama koje će se prepoznati u njoj, knjiga je, kao i svaka druga, pre svega namenjena čitalačkoj publici. Verovatno je najzanimljivija mlađoj generaciji koja se bori sa istim ljubavnim jadima kao i ja, ali su komentari i kritike i starijih bili veoma pozitivni. Ljudi su iznenađeni uglavnom time kako sam sa malo rekao mnogo. Možda je najviše nalik haiku poeziji, ali su to više misli u formi pesme nego pesme. Knjiga je svakako zanimljiva po formatu i dizajnu i „interaktivnoj” sadržini — hteo sam da isprovociram čitaoca koji je najverovatnije barem jednom osetio isto što i ja da se zapita, nasmeje, naježi, pa i zaplače i izgleda da sam u tome uspeo. Svakako je ovakva knjiga lep poklon bivšim, sadašnjim ili budućim ljubavima.
Poezija ili proza? Šta više voliš da čitaš, a šta da stvaraš? Kada bi morao da izabereš jedno, šta bi to bilo — režija, fotografija ili pisanje?
Obzirom da sam u horoskopu vaga, mislim da se do kraja života neću odlučiti. Kao što ću verovatno ceo život raditi igrane i dokumentarne filmove. Ili i hip-hop i ambijentalnu filmsku muziku. To zaista daje dinamiku stvaralaštvu, te kada se umorite od jedne stvari — pređete na drugu. Međutim, kod renesansnih tipova, može doći do rasipanja energije i vremena, a svaka umetnost traži celog čoveka, tako da, ako moram da biram između poezije ili proze, odabraću film, kao ono što mi je primarno.
I za kraj, kako se na srpskom kaže ljubav?
Ja da sam umeo da kažem u jednoj reči, ne bih napisao knjigu sa 226 pesama od kojih je naslov svake reč koja za mene ima asocijaciju na ljubav. Stoga predlažem da pročitate knjigu i odaberete sami svoju reč za ljubav ili dopišete neku novu.
