#Kako Ovca kaže
– Jeste već smislili imena za decu? – pitam.
– Ti to mene zajebavaš? – pita on.
– Ne! Drago mi je da je bar neko od nas uspeo da se sabere u životu.
Kažem i kliknem na „log out“ pre nego što dobijem odgovor, jer ni taj odgovor koji bih dobila verovatno ne bi biopravi odgovor, već stiker manifestacija jednog od onih snebljivih podizanja ramena nagore, kad ne znaš šta bi rekao. On godinama ne zna šta da kaže, ja godinama i ne želim da nešto kaže, jer se plašim svoje reakcije. Dovoljno je da proživi fantastičnu mladost sa svojom budućom suprugom i sa malom Tarjom i Viktorom. I da se javi ponekad i usput kaže kako sam i dalje jednako nesigurna na emotivnom planu. Jer na neke vozove jednostavno ne stigneš, a nisi ni siguran da si ikad želeo da stigneš. I jer su već smislili imena za decu.
Kliknem, dakle, na „log out“, spakujem stvari i odem na jednu neobaveznu kafu sa jednim istoričarem. Da, Milica pije kafu. Ne instant gluposti, nego pravu kafu. Tursku. I definitivno je pije gorku. I da, Milica ide na kafu sa istoričarem.
Istoričar je jedna od onih osoba sa kojima definitivno ne planiraš decu. Odnosno, osoba sa kojom ne planiraš ništa, jer si umorna od planiranja koječega i bilo čega, ali bi mogla da ga vidiš kako ti vuče dete za uši na času istorije. Ono dete za koje još nemaš ni ime. Jedan od onih profesora koji u kabinetu imaju supu sa specijalnim sastojcima koju srču svaki mali odmor kako bi preživeli još jedan dan prosvetnog radnika u Srbiji. Osoba kojoj kažeš – kafa, i on sedne preko puta tebe, i kafa bude kafa. Baš onako kako treba da bude.
Milica je kao Mogli. Uči da se ponaša razumno u društvu nekih izuzetnih ljudi i vodi razgovor kako treba. Zapravo pokušava da ispuni tišinu, jer, realno gledano, vrlo čestonema ideju šta da priča, jer sediš tu, prekoputa, i očekuješ da bude neverovatno komična i luda, jer je inače kul i piše taj blog i sva je šašava. Pa, istini za pravo, možda jednom i bude, ali Miličine prve kafe su osuđene na kurtoazne razmene rečenica. Na regularnu rutinsku kuknjavu o običnim stvarima. Poneku neprijatnu tišinu.
Ali to je okej. Ne piješ svaki dan kafu sa istoričarem koji zna poprilično mnogo kompromitujućih stvari o tebi i mnogo pre nego što je kafa naručena. Uostalom, Milica više voli da sluša. I da se kikoće. Da bude regularno njanjavo žensko koje pojma nema šta hoće od života, ali ume da prepozna poneki par lepih očiju i uživa u njima, i odsluša ponekupoluljubavnupriču svog nesuđenog deteta. Jeste, imam i osamnaestogodišnje žensko dete koje je jedno dvadeset puta zrelije od mene, jedno blesavo okce koje mi slika beleške, šalje sličice suludih puževa i pokušava da me oraspoloži i objasni šta hoću od života.
A šta hoću… za sada, hoću jednu emotivno nestabilnu toplu čokoladu i ljude koji će shvatiti da je topla čokolada samo to – topla čokolada. Ne „idemo kod mene posle“, ne „hoćeš da se smuvamo“, već kotrljanje vrelih kapljica po jeziku i nepcima, dok pokušavaš da smisliš temu za razgovor i imena za svoju decu.
Autorka: Milica Stanisavljević
Izvor: Blacksheep.rs
