Napomena: Ja sretoh čuvenog Kuma kad onomad intergalaktički gledah u čaj. U daljem tekstu prenosim njegovu priču, kako je od njega slušah. I malo slame, koju sam, pretpostavlja se, ukrala. Neki bi je možda nazvali i zvezdama – no, ja se u tu prirodu stvari ne bih upuštala. Slama ili zvezde, neka bude kako vam drago!

Priča jednog legendarnog Kuma

Onomad, u vreme ono, kad Zli kralj vladaše

Bio jednom jedan kralj i bio je jako zao. Celo kraljevstvo mu pusto beše, a njegovi dvori bejahu puni. Jerbo se tako onomad živelo – svaki plod zemlje careve mora biti darovan njemu samom. Što u kraljeve ostave ne uđe, podanici mogu raspodeliti međ sobom. Narod je gladovao, ali se na pobunu spremao nije. Glup narod, rekli biste! Eh, možda bi raja, kako ste izvoleli reći, uzela kuku i motiku u ruke, da Zli ne čuvaše svete uspomene na sedam kralja koji kraljevaše pre njega. Veruje se da su oni bili očevi celog kraljevstva, tako da je onomad svaki stanovnik njihov potomak bio. Duhovi sedam preminulih kralja življahu u dvorima Zlog i jeđahu plodove što bejahu darovani. A narod mirno, zatvoren u strah i tugu, davaše svoj danak, plašeći se duhova predaka i njihove osvete.

Kako sam ukrao slamu

Kao što već rekoh, mi onomad življasmo ponizno. Noću se molismo rodonačelnicima da nam plodne njive daju, jer će zauzvrat i oni s njih jesti.

Evo, Kralju, pšenica
Da mi živi ženica!

Molismo se da nam marva bude zdrava, a mi složno radismo za nju, a time i za njih. Molismo se da nam daju zdrave ruke kojim ćemo njima služiti. I usta nam puna zahvalnosti bejahu, jer siti kraljevi sve to dozvoljavahu. Majke zadržavahu sinove u kućama, a u vremena davna svaki sin je na put kretao. Sada ostajaše kod kuće, gde bi ga otac tukao ako je neradnik, a majka uveče tešila i uspavanke matorim sinovima pevala. Sinovi se iz majčinog skuta ženjahu, a devojke i ptice više pomoć ne pružahu nikom. Zečevi ostajahu bez zaposlenja, jer u šumu više niko svraćao nije.

Onomad, ja drugovah sa starim vračem koji mi reče da se Negde, Iza Sedam Mora i Sedam Gora, Dobri Kralj rađa. Kralj koji ne uzima da bi dao! I reče mi da krenem da ga tražim, jer mlad jesam, a i smrti se ne bojim. I doda da ponesem malo slame, da obeležim put za sve koji bi u Dobro Kraljevstvo krenuli. Nakon toga se predstavi dušama predaka i više nikad ne sretoh tog vrača. Po savetu, napunih vreću slamom, i samo to poneh sa sobom. Na putu, sretoh jednog od sedam kraljeva koji kum mojoj lozi beše, pa me upita:

• Pomoz’ Kralj, kumašine! To li meni slamu nosiš, dušu bestelesnu da ogrejem?
• Kralj ti pomogao, kume, a ja slamu tebi ne nosim, već je slama moja, a ja na put dalek krenuh, nova kraljevstva da stvaram.

I tako moj Kum ispriča svima da njegovu slamu uzeh, pa da mi za kaznu pada iz vreće, da bi moju lopovsku malenkost lakše našli. Jer, poznato je da ko se ogreši o Kuma, na svoju je sudbu pljunuo. A ja slamu svojevoljno bacam, da vama put novi stvorim.

Majstorska posla

Tako to beše onomad, a ja za Dobrim Kraljem i dalje lutam. Još mi jedno More i jedna Gora osta. Jednom na putu sretoh i Lika što ga Majstor beše stvorio, kaže mi da istog Kralja tražimo.