Proleće je stiglo u moj kraj. Drveće je skinulo beli ogrtač. Grane imaju cvetni dezen. Priroda se probudila. Zemlja je, umesto belog, stavila zeleni tepih. Ptice pevaju. Šuma peva, šuma blista. Da li medi med da damo? Buđenje ranog proleća počinje kišom. Nojeva barka će stati na breg. Nemoj, draga Vesna, da te san obrva, uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom. I pamtiću još one daaaneee kad proleće na moje rame sleće. Proleće mi se. Dala VISIbaba dinar da uđe u kolo, ljubičica dva. Mnogo volim kad proleće stigne u moj kraj jer onda idem s mamom i bratom u park i gledamo leptiriće i beremo cveće. Proleće je moje omiljeno godišnje doba i nikako ga jedna lasta ne čini.
(slikala – Valentina Baktijarević, jerbo je uvek aktuelna)
Prema jednoj legendi, koja je pronađena u Hiperborejskom rukopisu i zabeležena od slepe daktilografkinje Anke na Bežanijskoj Kosi, veruje se da je najbolje prolećem gledati u čaj. Naime, Čovek Jadničić je 30. februara, jedne duge i vlažne zime, gledao u svoj čaj protiv prehlade i nije video ništa, sem da Sunce još nije stiglo. No, u jednom trenutku, eto sreće niotkuda, na prozor mu slete jedna lasta i reče – Kod nas se zna! A proleće, a ženidba! (vidi –Jula i Šaca, prim. aut.) Lasta je u kljunu imala visibabu i od tog trenutka je visibaba simbol mira.
Nije prošlo mnogo, a Sunce se opet rodilo. Čovek Jadničić je svoju nevestu, Nadu Beznadežić, okitio visibabama i odveo pred oltar. Na pitanje da li on, Čovek, uzima ovu Nadu da mu bude verna ljuba u zlu i u manjem zlu, čak i kada ih Smrt rastavi, klimnuo je glavom, a Nada se kikotala. Živeli su nadežno i posle kraja života, i zato je apostol Pavle u Himni Nadi rekao da sada ostaje ovo troje, Vera, Ljubav i Nada, ali od njih, najveća je Nada.
