Ako jednom dođeš u jedan grad, a taj grad bude Golubac 

Grad ima vodu… I Voda koja je „sjaj nebeski” prelazi preko njene ruke, u smeru istorije, uzima joj kosu i vodi je ka svojim dubinama. I može videti kako joj telo lebdi u ogledalu Vode, te vode koja je Istros, koja je život, koja je večno kretanje. I telo joj postaje Voda. I Sunce se pomalja iznad romboidne stene, tog prvog Olimpa, prve staze Helijevih kočija. A Čovek gradi romboidnu kuću, i u njoj jedno ognjište, i nad ognjištem zida Sebe. I polaže se uspravno, kao strela, želeći da stremi tom solarnom putu. I veštim prstima prikazuje jelena u steni, ribu u sebi i sebe u ribi, a vodena vila mu je prvi model, prva mermerna žena… I istorija teče kao božanska reka, kao taj Veliki gospodin Dunav, (ali kada joj je telo voda, istorija nije bitna), i brat je smenio brata, udice postaju ralovi, i jedemo Geine plodove, i prvi zubi nam ispadaju – i Sebe postavljamo u naručje zemlje, u utrobu majke, da kao fetusi usnimo večni san. I otac-stena izranja iz vode. I šaran stari na dnu reke, stari, a telo mu raste i peraja se izdužuju i postaju krila, i šaran-zmaj izlazi iz vode i spušta se niz dimnjak neke devojke iz borove šume kod Žutog Brda, i rađa se dete. I Slovo ljubve je čovekova himna ljubavi. I Miloš Obilić prati reke od vode i krvi, i prati glas pokojne majke i jaše na jelenu (prikazanom u steni) i ptica govori – Tuti-man(astir), Tuti-man(astir)! I Pek dolazi do Dunava i Jason dolazi do zlata… I sat će stati i nebo i voda će postati jedno.

Alarm i remetači

Ali sat je ipak otkucao, i aždaja ga je ipak ispljunula. I sitno biće, krvožedno, Simulium Raptans Golubacense, smejalo se kikotom i kvarilo vodeno ogledalo. A veliki ubod je stajao na telu koje je nekada bilo voda. I stare vaze su se raspale na delove i ribolike figurice su stajale izložene u muzejima, i tvrđava je bila opkoljena žicama i dva kostura su ležala u velikim staklenim kovčezima. I bio je avgust 2017. leta, jer je istorija opet bila bitna. I noge i ruke su sada imitirale žabu i plava devojka se besno vraćala na obalu.

• Oh, vi, remetači Utopije, vi hordo onoga koji zabranjuje da crvena, zelena i žuta knjiga postanu JEDNO, vi koji sprečavate da nebo i voda budu jedno! Reći ću vas svima, svi će znati da ste došli da srušite Grad, da pomračite Sunce i podmetnete nogu!

Ali – postoji samo jedan Grad i postoji samo jedan Čovek

Znate li šta je pravi odmor? Kada imate kljakavu nogu (heh), upalu uva (jer vam je telo bilo voda), kada vučete ujede i opekotine, buljite u zlonamernu floru i faunu i kažete – neka, postoji, baš me briga! Jer, postoji samo jedan Grad, i jedno Nebo, i jedna Voda i jedan Čovek… I jedan brodić na kome ćete čuti ono što ste već i sami znali (pošto ste se vratili sa ranama) –

Jedni pripovedaju da je neko odnekuda iz Srbije tjerao nekakvu alu, … ali se ona opet otela i ranjena utekla u onu pećinu i ondje od rane lipsala, pa od nje one muhe da postaju. – Vuk, „Život i običaji naroda srpskog”

Postoji i legenda da je, sada aždaju, ubio Miloš Obilić ili Sveti Đorđe, a kada je ova aždaja ubijena, iz njenog tela izlegle su se golubačke mušice. Iliti već pomenuta horda.

Napomena – autorka je legendu o nastanku manastira Tumane, o ptici i Milošu Obiliću, slušala u selu Vojilovo, 2016. godine, od strane bake koja se u tom manastiru školovala.