Šta se dešava kada ovde dovedemo Nekoga ili, odisejevski, Nikoga? Pustimo ga da vršlja, da iskrivi i izmesti našu stvarnost satkanu od reči. Tekst vam je isto što i život – pola ste (Čoveka, Osobe, Nekoga), jer raspolažete samo vašim okom, vašim krilom, vašom rukom. Onda moljakate da se napisano čita. Zapravo, moljakate da se napisano piše. Onda dobrodođe Valentina.
Vanja, kako ti čitaš? Tiho. Na prstima. Kao Bajaga, rekla bih. To dalje implicira i da stojiš na vrhovima prstiju, šunjaš se po tekstu, kradeš se ljudima u italik formi. A šta misliš, kako ja čitam? Kradu mi se ljudi bez forme. Imam jedno drvo na Hisaru. Uglavnom se tako čita(m). Pa i ovde imamo drvo. Iako nemam pojma šta znači to ovde niti zašto sa tobom svaka proza sliči poeziji. Čuješ dok slušaš, pticama dovoljno. One se slušaju – tako lete. Samo se puste u igru i bude im divno. Kol’ko mi je lepo, kol’ko volim što sam ptica. Odlična je to stvar – spojiti krila i prste. Ali, da se razumemo, u pitanju su nožni prsti. I onda imamo celog Čoveka – stoji na betonskim krugovima. Maše krilima. Imitira prošlost. On, prosto, mora da radi nešto korisno, nešto što je bitno za priču. Inače, ne bi bio nikakav lik, bio bi osrednji Nebitnjaković sa manijom da skače po trotoarima i ivičnjacima. Takvo skakanje nije nebitno. Takvo skakanje liči na letenje. Takvo letenje liči na ČITANJE.
I to vam je brzopotezni Čovek – mali smoothie od delova tela. Moje su noge, a Vanjina krila. Moje su i ruke, a Vanjino fotkografsko oko. Čak i da vam ništa nije jasno, čak i da nemate pojma da je u ovom tekstu aktivno učestvovala Valentina Baktijarević i da je neku stvarnost krivila, ako čitate, već je prekasno.
IVISTEOVDESAZIDANI.
Jovana, znamo da LETIŠ. Čita, Vanja, čita.
