Gitarijada koja se prenosi „s kolena na koleno“

Uh, sumirati šta je „Gitarijada“ u jednom tekstu – nimalo lak zadatak za mene. Za mene, to je više od festivala. To je muzika uz koju sam odrastala. To je sređivanje kuće subotom, kada je mama na poslu, a tata odvrne na najjače „AC/DC“, „Zabranjeno pušenje“, „Riblju čorbu“, „Prljavo kazalište“, „Parni valjak“ i još mnoge druge. To je… Pa, muzika koju sam naučila da slušam od tate.

Ovaj festival će obeležiti jedan značajan jubilej za dve godine – pola veka postojanja. Na naše pitanje, Bruno Langer, ovogodišnji rokonačelnik, odgovorio je da ne zna da postoji stariji rok festival u Evropi. Da, dobro ste pročitali, u Evropi! Jedan od članova pobedničkog benda, na pitanje šta mu je otac rekao na to što će pevati na „Gitarijadi“, odgovorio nam je: „Ja kad sam čuo da sviramo na „Gitarijadi“, to sve super, reko’ ajde još jedan festival, ovaj, i kaže stari: ‘Ne, ne, ne, ne, ne, sine, to nije festival, to je institucija, to ti je „Gitarijada“. Ja pamtim…'“

Da, mnogi je pamte. Po ljubavima, dobroj muzici i pivu. Jedna osoba koja voli rok mnogo više od mene, koja je mnogo duže od mene odrastala uz „Gitarijade“ i rok muziku i gurala se u prve redove na koncertima omiljenih bendova, za ovogodišnji program rekla je nešto ovako: „Ovo sad počinje da liči na ono što je „Gitarijada“ bila osamdesetih, devedesetih, kad sam ja išla.“

Moja tetka objavila je fotografiju sa ovogodišnje „Gitarijade“ i u opisu slike napisala: „Četrdeset osma po redu, a meni trideseta!!! 1984. – moja prva! Isti je osećaj! Dobar osećaj!“ Isto toliko godina i moj tata i kum zajedno posećuju ovaj festival, a druže se još duže. Druga tetka, koja je bila dežurna prvo veče „Gitarijade“ (doktorka je), svratila je poslednji dan manifestacije kod nas i, u duhu onoga što se po gradu dešava, prepričavala kako ih ona pamti – puna kuća gostiju: i njene, i sestrine drugarice dolazile su im u goste, „po nas šestoro, sedmoro je bilo“.

A ja? Prva „Gitarijada“ na koju sam otišla, sa najboljom drugaricom, koncert „Riblje čorbe“. Prvo pivo koje sam popila. (Celo. Skoro.) Svake godine kako jurim iz prvih redova da se pozdravim s kumom (i dobijem pivo). I odslušam nekoliko pesama s mojima. Jer svi uživamo u tome. Prošlogodišnji nastup mog omiljenog benda, prva zajednička „Gitarijada“ za mene i moju sestru. A ove godine?

Pa, ovogodišnja je po mnogo čemu posebna. Prvo, dobila sam novinarsku akreditaciju i, uz to što sam slušala koncerte najdražih grupa, radila sam ono što volim. Onda sam doživela najneverovatnije iskustvo kada sam đuskala na bini sa jednim od omiljenih bendova, „Prljavim kazalištem“. I nema veze ako sam se izblamirala za medalju, meni je bilo super, a to je svakako trenutak koji se pamti do kraja života.

Onda sam slušala „Partibrejkers“ uživo i zaista nisam verovala koliko su dobri. Bila sam i užasno neprofesionalan novinar (ili bar užasno neiskusna) i dopustila da mi se isprazni baterija (što je, opet, bila sreća u nesreći, jer sam otišla kući da je napunim i izbegla onaj strašan pljusak).

Jurila sam po gradu da bih stigla na sva dešavanja jer su imali bogat propratni program. Shvatila sam da je (ne)moguće biti i novinar i fotoreporter u isto vreme. (Jednom rukom držiš ditafon (ili mobilni), a drugom rukom škljocaš. I slike ti ispadnu nikakve.)

Uživala sam ispred bine slušajući „Riblju čorbu“, „Atomsko sklonište“, „YU grupu“, „The Dibidus“, itd. Gledala sam najnasmejaniju koleginicu kako skače uz „Gobline“ (ako je neko uživao radeći svoj posao, to bi bila ona). Upoznala sam gomilu interesantnih ljudi. Jurila sam da popijem pivo (za urednike, čitaj: sok) sa najboljom drugaricom dok su nastupali demo bendovi. Dočekala sam zoru na Kraljevici. Podelila sam sve ove divne trenutke sa meni dragim osobama.

A najvažnije, dok sam slikala ovu fotografiju, setila sam se tih subotnjih jutara i kako sam odrastala na ovakvoj muzici. I nije da se baš toga sećam, ali čini mi se da su i mene ovako nosali na „Gitarijade“ kad sam bile mala.

Autor: Anđelija Anđelić

Izvor fotografija: Anđelija Anđelić