„Nije stvar u tome koliko knjiga košta. Stvar je u tome koliko tebe košta da je ne pročitaš.“ – rekao je motivacioni govornik Džon Ron. Današnji razvoj tehnologije markerom podebljava zabrinjavajuću činjenicu da je facebook čitaniji od knjiga. Strepnja i iščekivanje lajkova i komentara baca u senku onaj drugi svet koji nude knjige. Ovo zvuči veoma depresivno, ali da stvari ne budu baš crne, već više sive, pobrinula se aktivna grupa ljudi kojoj je miris knjiga draži od klika miša.
„Klub knjige i umetnosti – Gavran je nevladina, neprofitna organizacija sa sedištem u Smederevu koja se bavi razvojem i promovisanjem kulture i umetnosti kroz prevodilački, istraživački i izdavački rad. Rad kluba Gavran je prevashodno usredsređen na poznata, manje poznata i (gotovo) nepoznata dela angloameričke književnosti 18. i 19. veka koja dosad nisu bila prevođena na srpski jezik, kao i dela čiji su postojeći prevodi na srpski jezik zastareli i neadekvatni (u pogledu književnog kvaliteta prevoda, pratećih informacija i kritičkog aparata). Naš osnovni cilj je da, kroz izdavačku delatnost, ponudimo srpskoj čitalačkoj publici kvalitetne prevode ovih književnih dela i na taj način popunimo praznine u tradiciji prevodne književnosti na srpskom jeziku.“
Ovako sebe predstavlja mala grupa entuzijasta koja je ušla u opasnu bitku za čitalački milje. Razgovarali smo sa Milenom Dasukidis, osnivačem Kluba knjige i umetnosti – Gavran, sa željom da nas upozna sa radom ove organizacije i načinom na koji njeni članovi planiraju da ostvare svoje ciljeve.
Milena, reci nam za početak čime se baviš i otkad datira tvoja ljubav prema knjigama.
Po zvanju sam filolog opšte književnosti i teorije književnosti, ali kako za to zvanje u ovoj zemlji ne postoji zanimanje, zaposlenje mi je obezbedila druga stvar u kojoj sam dobra, a to je prevođenje. Već godinama radim kao prevodilac tehničke dokumentacije.
Ljubav prema knjigama potiče verovatno još iz vremena kad sam naučila da čitam, pre nekih frtalj veka. Potičem iz porodice u kojoj se uvek mnogo čitalo, tako da nije veliko iznenađenje što sam razvila naklonost prema književnosti i pisanoj reči uopšte, i naposletku se i opredelila da se time bavim.
Kako si došla na ovu ideju, šta se to prelomilo u tebi da kreneš u ostvarivanje ovog projekta?
Ideja o nečemu ovakvom je postojala mnogo pre formiranja kluba Gavran. Pre nekoliko godina sam shvatila da me je zaokupljenost poslom previše udaljila od onoga za šta sam se zapravo školovala, a to je književnost. Zato sam počela u slobodno vreme da se bavim književnim prevodom, više za sebe, bez nekog jasnog cilja. Kad je došlo vreme da se razmišlja o objavljivanju i kad je postalo neophodno da taj toliki, i neretko mukotrpni, rad dobije neku formu i da se na ozbiljan način predstavi, uvidela sam da mi se postojeće stanje u našem izdavaštvu uopšte ne dopada jer podrazumeva previše posrednika i usputnih stanica na putu knjige od autora/prevodioca do čitaoca. Takođe, podrazumeva da se veliki deo posla poveri instancama koje mnogo koštaju, a kao što smo više puta imali prilike da vidimo, ne obavljaju taj posao uvek ozbiljno i profesionalno.
S obzirom na to da sam ja sama vrlo ozbiljno pristupila prevođenju književnosti, smatrala sam da sa pravom očekujem da i čitav proces „proizvodnje“ knjige bude makar toliko ozbiljan, a dostupne opcije mi nisu ulivale poverenje u tom pogledu. Zato sam počela da se rukovodim načelom: ako želiš da se išta uradi kako treba – uradi ga sam. Rešila sam da preuzmem sve u svoje ruke i da uz nekoliko bliskih saradnika napravim nešto zaista vredno. Tako je nastao Gavran.
Da li je početak bio težak?
Zapravo, početak je još uvek težak, jer smo još na početku. Stvari se odvijaju veoma sporo, što je sasvim razumljivo uzevši u obzir činjenicu da sve što trenutno radimo – radimo iz najčistijeg entuzijazma i bez ikakve materijalne nadoknade. Ali u tome se rukovodimo jednom narodnom krilaticom: što je brzo, to je i kuso. Da bi se išta uradilo kvalitetno – potrebno je vreme. To kako smo mi zamislili da Gavran treba da funkcioniše upravo je suprotno savremenim ustaljenim postulatima poslovanja koji podrazumevaju da je sve instant, da se sve brzo radi, brzo prodaje, brzo konzumira (i u što većim količinama) i, nažalost, brzo zaboravlja. Baš nasuprot, mi želimo da stvorimo nešto što će dugo trajati, a to nas dovodi do još jedne izreke: Rim nije sagrađen za jedan dan. U tom smislu, ovakav početak u opisanim uslovima je vrlo težak, ali znali smo da će biti tako i zato uživamo u svakom sitnom koraku koji napravimo. Evo još jedne izreke, baš danas pročitah nešto što je Marko Aurelije napisao: „Sve što se nađe na putu – postaje deo puta“.
Kakve su povratne informacije auditorijuma, uzevši u obzir da ste vi neprofitna organizacija?
Svi koji su nam se dosad javili u okviru za sada male, ali nezanemarljive zajednice na Facebook-u, izražavali su se vrlo pozitivno i veoma su zainteresovani za knjigu koju spremamo. Budući da otpočetka negujemo otvorenu i direktnu komunikaciju sa publikom, od prvih najava aktivnosti kluba dobijamo pozitivne i ohrabrujuće komentare, kako u poštansko sanduče na našem zvaničnom veb sajtu, tako i na Facebook stranici koja je već stasala u zajednicu od preko 300 ljubitelja književnosti koji svakodnevno prate naše aktivnosti i željno čekaju naše prvo izdanje. Svesni smo da oblast kojom se trenutno bavimo, a to su manje poznata dela angloameričke književnosti 18. i 19. veka, ne može da računa na trenutnu popularnost kod šire publike. Zato nama i nije cilj da „kupujemo“ publiku svim sredstvima i na svaki način, već da pružimo čitaocima štivo u kojem će uživati, iz kojeg će sigurno nešto naučiti i koje će, naravno, biti dobro i kvalitetno prevedeno, kao što se to nekad radilo.
Što se tiče našeg statusa kao neprofitne organizacije, nadamo se da će publika uvideti da je to veoma važan aspekt našeg rada – da je ovo nešto od čega se niko od nas neće obogatiti niti to očekuje, nego da to radimo zato što zaista želimo da nešto lepo poklonimo toj publici i svom jeziku. Međutim, radili profitno ili neprofitno – za sve je potreban novac, a mi ćemo ga obezbediti samo ako se naše knjige budu našle na tržištu i ako se budu čitale. U tom smislu će podrška publike biti od presudnog značaja. Dakle, čitajte naše knjige, uživajte u njima, komentarišite ih, šaljite nam predloge, preporučujte ih, šerujte i lajkujte – tako ćete nam najviše pomoći.
Reci nam nešto o vašem prvom izdanju, zbirci priča „Kralj u žutom“.
Nakon brojnih nepredvidivih poteškoća, knjiga će se uskoro pojaviti u pretplati, a brzo nakon toga i u prodaji, o čemu ćemo objaviti detaljnije informacije na svom sajtu, Facebook stranici i Twitter-u.
Zainteresovani čitaoci će moći da kupe knjigu kao prenumeranti, a to znači da će direktno učestvovati u objavljivanju knjige i da će imati privilegiju da je dobiju prvi, i to na kućnu adresu. Nakon toga, knjiga će biti dostupna u prodaji preko našeg sajta i kod određenih distributera, o čemu ćemo takođe naknadno objaviti tačne informacije.
Zbirka „Kralj u žutom“ sadrži deset priča, na njoj je radilo troje prevodilaca, lektor i dizajner čije je delo upečatljiva naslovna stranica koju je publika već imala prilike da vidi. Svi koji su radili na ovoj knjizi članovi su kluba Gavran i sa nestrpljenjem očekuju da osete miris sveže štampe.
Kakvo je tvoje mišljenje u vezi sa velikim izdavačkim kućama i opštom potrebom tržišta da se „otkupljuju“ većinski bestseleri?
To je tema o kojoj se mnogo i često govorilo, i još se govori, kad god se pokrene pitanje kulture u našoj zemlji, i naročito kad se približi Sajam knjiga. Ja više ne znam šta bih rekla na tu temu. Meni se čini da veliki izdavači jednostavno rade ono što moraju, služeći se svim sredstvima koja su im na raspolaganju, da bi obezbedili sebi opstanak. Gotovo sva izdavačka preduzeća u našoj zemlji danas su privatna i moraju da se povinuju zakonima poslovanja – dakle, zakonima koje diktiraju tržište i ekonomija, a ne kultura i bibliofilija.
To što ima mnogo bestselera nije ništa novo, niti je specifično za nas. Njih je uvek bilo, i u 18. i 19. veku, pa nisu sprečili ni zaustavili dalji tok umetničke književnosti. I sam Čejmbers, autor „Kralja u žutom“, nije živeo od te knjige, nego od pisanja bestselera. To samo po sebi nije nužno loša stvar. Loše je to što se u Srbiji generalno vrlo malo ulaže u kulturu, pa ni ona ni potreba za njom nisu sasvim vidljive. Ali to ne znači da kulture nema.
Što se tiče naše male uloge u toj baladi, jedan deo neprijatnih stvari koje su sastavni deo izdavaštva zakačiće i nas. Sa druge strane, s obzirom na to da ne želimo (niti možemo) da ostvarujemo veliki profit, već samo onoliko koliko će nam biti potrebno za kakvu-takvu samoodrživost naših projekata, nećemo praviti kompromise u tom smislu.
Kakvi su planovi za budućnost?
Planovi su nam vrlo ambiciozni. Za sada imamo još dve knjige u pripremi. Jedna od njih bi trebalo da se pojavi već tokom ove godine. Knjiga je spremna za štampu, ali ne želim da dajem bilo kakve konkretne prognoze. Naravno, najveći i bezmalo jedini problem je finansijske prirode. Pošto smo mi neprofitna organizacija, moraćemo da se oslanjamo na donacije i poklone, svesni koliko je to u sadašnjem trenutku teško i neizvesno. Zato nam ostaje da radimo jedino što možemo: da obavljamo svoj posao najkvalitetnije i najbolje što umemo kako bismo zavredili pažnju i pomoć onih koji mogu da nam ih pruže.
Naravno, postoji i zvanični sajt za malo više informacija http://gavran.rs/
Autorka:
Tamara Maksimović
