Ima dana u kojima bih svoj život mogla označiti periodom između dva sređivanja ormana. Kada sunce ili kiše iznenade, ja iznova otvaram njegovu čeljust, vadim sve sa polica, smeštam na krevet, slažem i preslažem, dok ne postignem varku da sam došla do idealnog rešenja. A onda sizifovski deo posla. Vakuum kese! Popunjavanje svih praznina. Osluškivanje da li se negde čuje iritantno:sssssss. Umorno odustajanje kad osetim da sam zatrpana stvarima.
I samoosuđivačka zapitanost: moram li uvek biti takav sakupljač? Da li to neprestano živim starenje?
Ovaj put bio je drugačiji. Počela sam da analiziram rasutu gomilu. Bilo je tu stvarno svačeg. Beli džemper, koji mi je odavno mali, ali tako živo vraća osećaj tople sigurnosti predvečerja detinjstva. Kome bih ga poklonila? Pa on bi za druge bio beznačajna prastara stvar. Mamine suknje. Čuvam ih što iz sentimentalnih razloga, što zato što su divne. Odeća koju je Simčica radila po mojim nacrtima. Neki pokloni dragih ljudi. Nasmejem im se i grlim ih iznova. I pokloni koji čekaju drage ljude.
Sa onim što još uvek nije stiglo da ponese nečiji ili nekakav trag najlakše se opraštam. Brzo nestanu i retki su i oni „tek reda radi pokloni“. Pri opraštanju cena ne igra nikakvu ulogu.
I nisam ja sakupljač, „nego neodbacivač“. Ne pretpostavljam tako lako novo starom, već ga uklapam u već postojeću hijerarhiju. Tako je i sa ljudima. Nikada, ali nikada ljudi za mene nisu bili zamenljiva kategorija. I nikada mi nije bilo važno samo da negde budem, nešto radim, pa sa kim god… Jednostavno, ne bi bilo isto. Postoji razlika! Novo je dobrodošlo, ali… ono je još uvek prazno od uspomena i mora da se u danima koji dolaze „izbori“ za svoje mesto.
U vremenu u kojem je većina sklona prijateljstvo meriti klikom lajka ispod objave (no matter who klikće), moje neodbacivaštvo mi prerasta u manu kojom se ponosim.
Dijana Redžić
Izvor: Blacksheep.rs
