Dvanaest umetnica iz Irana i zemalja Srednjeg istoka prošle godine prikazale su zajedničku izložbu fotografija pod nazivom She who tells the story. Fotografije ciljaju na provokaciju decenijskog stereotipnog predstavljanja žena islamskog sveta, ili u krajnjem slučaju, bunt protiv njihovog ignorisanja.
Sama ideja projekta ne mora se nazvati feminističkom, iako za centralni subjekt bira reprezentaciju žene. Ipak, angažovanost isključivo ženskih umetnica kroz diskurs reprezentacije ženskog tela, distinkcije između muškarca i žene, narativi političke moći i odnosa roda, religije i seksualnosti dovoljno je opravdan razlog da povežem ovaj umetnički poduhvat sa idejama feminizma.
Sam feminizam se sastoji od pluralizma ideja koje su često oprečne. Definicja feminizma ima koliko i onih koji se njime bave. Bez pretenzija da dajem bilo kakvo određenje feminizma kao naučne discipline, ili kao ideologije, kratko ću skrenuti pažnju samo na to da se feminizmi razlikuju.
Projekat umetnica iz islamskih zemlaja upravo saopštava ovu ideju. Žene na Istoku često imaju različite interese i načine borbe za svoja prava od žena na Zapadu. Borba za ženska prava nije prepuštena samo elitnim belkinjama Zapadnog sveta, već ima i svoje svojstveno obličje u ostatku sveta. Ništa manje zanimljiv projekat nije ni prezentovanje patrijarhata na Balkanu na primer, te položaj žene unutar ovakvog društvenog uređenja.
Serijom fotografija koje su deo izložbe She who tells the story umetnice su htele da podsete publiku sa Zapada koliko malo znaju o načinu života u islamskim zemljama, te koliko ih često pogrešno predstavljaju – demonizuju, ili navodno ženska zastupaju njihova prava. Sa druge strane, fotografijama saopštavaju da su sposobne da se na svojstven način pronađu put do promene.
Ovim napominju da nisu bez glasa i da im se glas ne daje pričajući umesto njih. Ova tema je pokrenuta sa feminizmom trećeg talasa (krajem 80-ih i početkom 90-ih), ili postmodernism feminizmom, koji obuhvata i ideju multikulturalizma. Sama ideja multikulturalizma je problematična u svojoj osnovi. Ona detektuje manjisnske i marginalizovane grupe želeći da ima da prava, ali ih zadržava na distanci kao naturalizovano drugačije.
Kada je reč o islamskom svetu, rodneuloge, politika i religija idu ruku pod ruku. Religija prožima svakodnevni život čoveka. Religija je osnov političkog uređenja i legitimiše društvenu hijerarhiju. To je razlog zbog kojeg su na fotografijama prisutni motivi iz islamske svete knjige. Načela ponašanja muškarca I žene izvedena su na osnovu interpretacija svete knjige.
Vizuelna umetnica Shirin Neshat, rođena u Iranu, školovala se i dalje živi u Americi. U periodu 1994– 1998. radila je na seriji fotografija Women of Allah. Posledica ovakvog artističkog, politkički angažovanog projekta jeste zabrana Shirin Neshat da uđe u Iran. Kritike na fotografije variraju između onih koje upućuju na esencijalizaciju agresivnog karaktera islamskog sveta i islama kao religije, do onih koji kažu da ovakav način saopštavanja podržava revoluciju mira.
Reči ispisane na licu žene su na persijskom jeziku, u pitanju je poezija. Veo u islamu nosi simboliku ženske skromnosti, patriotizma i zaštite. Sa druge strane, veo je zid između muškarca i žene u javnoj sferi. Žena je ta koja je uvek zaklonjena od pogleda, izolovana i pasivna. Međutim, Shirin Neshat kaže da žene nose veo iz razlićitih razloga I daleko je od istine da im on nužno donosi položaj subordinacije.
Islamska kultura obiluje krasnom poezijom, koloritnim umetničkim delima, kaligrafijom, običajima i sl. Svi ovi elementi upisani su socijalizacijskim procesom u identitetske mape individua. Kritički osvrt na to kako ih pojedinci doživljavaju i kako ih nose učitane duž svojih tela, mudro i dosetljivo prikazan je fotografijama ovih umetnica. U svemu postoje dobre i loše strane. Interpretacije zavise od položaja tumača, tj. od toga da li je pripadnik same kulture o kojoj govori.
Čak i tumačenja unutar iste grupe mogu biti različita. Ovo pominjem kao opreznost pri iščitavanju bilo kojeg teksta koji govori o orijentalnoj, egzotičnoj, mističnoj i jadnoj ženi u islamskom svetu. Nijedna priča ne treba biti tumačena jednostrano. Ovu pričaju žene na osnovu sopstvenog iskustva. Borba za ravnopravnost i bunt protiv društvene hegemonije nikada neće prestati. Moćan projekat poput pomenute fotografske izložbe podseća da još uvek ima dosta toga da se kaže, iz do sada nesagledivih perspektiva.
Autor teksta: Venesa Mušović
