Veljko Lalović je mladi fotograf iz Beograda. Pažnju na sebe skrenuo je putem društvenih mreža Instagram i Fejsbuk.
Priča o Veljkovom i mom poznanstvu je tipična za moderno društvo. Zahvaljujući društvenim mrežama, danas, imate pristup svačemu, pa i svakom. Tako sam i ja došla do Veljka. Zapravo nisam ja stigla do njega, već do njegovih fotografija, ali on voli da kaže da njegove fotografije jesu on.
Nastavila sam da pratim njegov rad i radovala se svakoj novoj fotografiji. Podržavala sam taj rad, onako kako Fejsbuk dopušta, lajkovanjem. A onda mi se ukazalo neverovatno zadovoljstvo da Veljka i lično upoznam i otkrijem da u ovom mladiću pored dara za fotografiju, leži pregršt talenata, koje će on, ja se nadam, želeti da podeli i sa ostatkom ove naše planete.
Kako bi Veljko predstavio Veljka?
Ja bih sebe opisao idejom univerzuma. Naš život i uspeh se sastoje od naših misli koje mi šaljemo u univerzum. To nam se potom vraća. Sve je to krug. A moje misli su mi mnogo pomogle i doprinele tome gde sam sada. I drago mi je što sam puno toga uradio sam i što sam se sam doveo tu gde sam. Ja taj univerzum vidim u meni. Ja sam svestran, širok i šaren. I upravo to je ta viša sila koja mene gura i pomaže u svemu tome.
Pomalo stidljiv, pogleda koji luta svuda, kroz smešak Veljko se prisećao svog početka.
Vi devojke, vi volite da se sunčate, ja to ne mogu. Samo sam uzeo telefon, krenuo po suncu i fotografisao. Fotografisao sam sve i svašta. Ispalo je dobro, mnogo dobro.
Kažeš da si počeo slučajno, šta je presudilo da se to slučajno ne završi samo na tome?
Moja sestra. Ona je bila ta koja je bila moja podrška, koja me je od početka gurala i pričala da ja to mogu. Ona to nije bila, ona je to i dalje. Ponekad se zapitam da nje nije bilo da li bih ja ostao u celom ovom svetu, da ona nije bila ta koja je stalno govorila idi i slikaj ponovo i ponovo.
Šta je ono što te inspiriše?
Sve! Ja čak i sada dok gledam ova crvena svetla i te palme, vidim ideju za fotografiju.
Da li si pokušao da gradiš neki sopstveni stil, ono što će te razlikovati od drugih i po čemu ćeš biti prepoznatljiv?
Imam za sada neki svoj stil, ne znam tačno kako bih ga opisao, valjda je on kao ja.
Vrlo često se kao glavni motivi na tvojim fotografijama pojavljuju devojke, da li to ima veze sa večnom zaljubljenošću umetnika?
Sigurno da ima! Volim ženske usne. One su mi najveća inspiracija na devojkama. Kada ih osetim, potpuno se izgubim, u glavi mi se samo ređaju slike, koje posle razradim i nešto od njih napravim. Važnu ulogu igraju i oči. Pokreti lica su mi veoma važni. I šake, ako su lepe, naravno (smeh).
Važno mi je da osetim energiju osobe i da je uskladim sa mojom, da bih uspeo da dobijem ono što želim. Ja sam vrlo optimističan i veseo,važno mi je da to povežem i sa onima koje slikam. Teško mi je kada je neko mračan. Koliko god neki drugi segmenti preovladavali, teško mi je da ih fotografišem i da radim sa njima kaže Uvek Prisutan.
Zašto si baš kao pseudonim izabrao Uvek Prisutan?
To ime koristim od prvog januara, tada sam rešio da je vreme za to ime. Nema to veze sa tim što sam ja uvek svuda, već više sa tim što sebe uvek u potpunosti dajem. Sada sam sa tobom i ja sam skroz prisutan, posle ću biti sa nekim i biću sa njim isto tako prisutan.
Da li imaš neku posebnu želju, da nešto ili nekog fotografišeš?
Hmm, voleo bih da odem u Tokio, svetla tih velikih reklama, ispisanih njihovim pismom, visoke zgrade, prosto je privlačno. Osećam njihov zov.
Sada imaš pet sekundi da mi kažeš ime osobe koju bi voleo da fotografišeš?
Kara! (Cara Delevingne, model) Nije ona toliko lepa, ali je tako privlačna. Ona se proslavila po obrvama i ja bih voleo da mogu da ih fotografišem.
Nedavno si učestvovao na festivalu Devet, na kome je i tvoj rad nagrađen, možeš li nam nešto više reći o tome?
Festival Devet se bavi očuvanjem umetnosti. Osmišljen je tako što je prostor održavanja podeljen u devet celina, svaka od njih je posvećena nekoj vrsti umetnosti. Ove godine, festival je održan u Ciglani i tema je bila Portal. Moja fotografija je bila i nagrađena, a nastala je za pet minuta uz pomoć štapa i kanapa.
Baviš se i nekim drugim pravcima umetnosti osim fotografije?
Da, to je moj način da ispraznim sebe. Da iznesem svoja osećanja. Grafika je ono u čemu uživam. Volim olovku i papir, volim i onaj osećaj posle. Rezultat svega toga bude dobar.
Da li u Srbiji može da se preživi ako se baviš samo umetničkom fotografijom?
Ne baš. Radiš sve i svašta, jer sve i svašta obično donosi kintu, a onda ti omogućuje i da se baviš onim što voliš. Moraš napraviti kompromis.
Kako vidiš sebe u budućnosti?
Voleo bih da odem u Ameriku. Tamo se više ceni ono čime se ja bavim.
Voleo bih kada bih uspeo da očuvam dete u sebi. Oni rade stvari koje vole. Sve stvari rade iz ljubavi. Mislim da dok imamo dete sebi, stvari radimo najbolje i najiskrenije.
Veljko se pored fotografije bavi i poezijom, a evo i nekih njegovih stihova:
Prazan prostor ispunjava moje misli pune
terajući ih da lome sve fantazije vezane za tebe
I onda od šarene sobe u glavi ostaju samo beli zidovi
puni pukotina koji se nikada neće vratiti u prvobitni oblik
Veljko Lalović, svoj put nastavlja dalje. Vredno radeći, želeći da bude bolji nego juče i kao glavnog suparnika vidi jedino sebe.
Ne zaboravite da ga zapratite na njegovoj Instagram strani uvek_prisutan.
