Veganstvo se temelji na teoriji da ishrana ne sme da se bazira na zloupotrebi životinja, njihovih proizvoda, kao ni proizvoda koji se mogu dobiti preradom kako mesa, tako i spomenutih proizvoda. Vegani se hrane onim što je u ishrani preostalo, a da je zdravo i bez aditiva: povrćem, voćem, žitaricama. „Jedeš li ribu ako ne jedeš meso?!“. Odgovor je i dalje ne. U veganskoj ishrani ne postoje izuzeci. Njihov pogled na njihov način života je pomalo i ekstreman, jer oni ne nose vunu, svilu, krzno, kožu, bisere. O
ni se zalažu za širenje svojih uverenja koja podstiču kompletno zdrav život koji neretko uključuje edukacije na ovu temu, kao i praktikovanje joge, zaštitu životne sredine i pronalaženje rešenja za masovnu proizvodnju koja će kompletno izbaciti upotrebu životinja. Sa nama je na temu veganstva popričala Ivana.
Kako si se našla u veganskom životu gledajući da se u Srbiji jede dosta crvenog mesa?
Veganski način života je bio neki logičan sled nakon nekoliko godina vegetarijanstva. A vegetarijanstvo je, s druge strane, nastalo pod uticajem moje sestre koja se prva odlučila da krene tim putem. Oduvek sam bila okružena životinjama i kada sam jednom napravila tu vezu između životinje kojoj srce kuca i mesa u tanjiru, povratka na staro više nije bilo.
Neko bi se pitao, ako životinje imaju osećaje kao što znamo da imaju, imaju li ih i biljke i da li se i to smatra zloupotrebom?
Slatko se nasmejem svaki put kada čujem takav komentar. Uvek odgovorim: „Hajde da se nešto dogovorimo. Ti pogledaj snimak o tome šta se zaista događa u klanici, a ja ću zauzvrat pogledati berbu jagoda i to uživo.“ Rasprava se uglavnom završi na tome.
Postoje razne predrasude koje prate vegeterijanstvo i veganstvo, jedna od najvećih je da su ti ljudi bledi, neuhranjeni, lošeg zdravlja i iscrpljeni. Šta je istina?
To bi onda značilo da su svi oni koji nisu vegani ili vegetarijanci zdravi kao dren. Ima i bolesnih vegana, to ne poričem, ali nisu ni svi koji jedu meso dobrog zdravlja, zar ne? Balans je taj koji igra ključnu ulogu u svemu kao i cilj zbog kojeg nešto radimo.
Možeš li nam opisati svoj dnevni meni?
Moj meni je uvek različit. Moram da naglasim da ja nisam od onih vegana koji piju smutije, rade čišćenje tela i postove na sokovima. Ja volim i prženo i masno i slatko i presoljeno. A to se može videti i na mom sajtu. Koristim i belo brašno i šećer. Dakle za doručak je to obično neka kaša sa dodatkom semenki konoplje, čia i čokoladnih mrvica ili integralni hleb sa puterom od kikirikija i bananom i šoljom nekog biljnog mleka. Užina su bademi, lešnici, ponekad voće. Ručak je obično sendvič sa vege-salamom, kobasicom ili viršle. Uz ručak najčešće pojedem paradajz ili papriku. Užina je ili parče hleba sa nekim slatkim kremom ili humusom. A za večeru… Obično počnem od supe ili čorbe. A onda nešto od sledećeg: pirinač, kus-kus, krompir, sočivo, grašak, proso, pasulj, leblebije… Uz salatu i neki vege burger. Kombinacije su beskrajne. Nemoguće je sve nabrojati.
Da se malo zabavimo, omiljeno voće i povrće? Ono voće i povrće čiji baš i nisi fan?
Uh! Ovo mi je pitanje najteže. Mislim na prvi deo. Drugi deo znam kao iz topa da odgovorim. Omiljeno voće su mi definitivno trešnje. Ne, ipak lubenica. Ne, čekaj, ipak grožđe. Ne mogu da se odlučim. Od povrća najviše volim čeri paradajz, krompir u svim varijantama i kupus. Zapravo volim sve voće i povrće osim sledeća dva: dinja i boranija. To je voće i povrće koje se nikako, nikada ne nalazi na mojoj trpezi.
Postoje li krize što se tiče ishrane i da li ih je teško savladati?
Naravno da postoje. Ali mislim da svako to drugačije preživljava. Mnogi vegani, među njima sam i ja, savetuju da se ništa ne sili. Krize se javljaju dugo i ako se poklekne, ne treba sebe zbog toga kažnjavati. Uvek treba težiti ka nekom dobrom i plemenitom cilju, a ako se usput ponekad okliznemo, pa pojedemo nešto što „ne bi trebalo“, nije smak sveta. Samo treba da se setimo da mi već samom odlukom da ne jedemo životinje činimo dobro za celu planetu. I to je jedan od razloga zbog kog ja sebe nazivam fleksibilnim veganom. Nažalost, ne živimo u veganskom svetu (još uvek) i kompromisi su neizbežni. Upiranje prstom ne vodi nikuda. Nikada svojim prijateljima nisam zamerila zbog načina ishrane, ali je neverovatno koliko njih pravi kompletno veganski obrok kada sam ja gost na večeri.
Da li je veganstvo uticalo i na tvoj izbor odeće, obuće, šminke, upoštenih proizdvoda i u kom smislu?
Naravno da jeste. Trudim se da kupujem samo onu kozmetiku koja nije testirana na životinjama. Iznenadilo me je to što ta kozmetika zapravo nije skuplja od ove druge kao što se često misli.
Kako lekari gledaju na ovaj način života?
Koji lekari? Šalim se. Uvek procenim da li bi trebalo da kažem ili ne. Lekari, zapravo, retko kada spomenu ishranu. Ako ćute oni, ćutim i ja. Ne volim rasprave i objašnjavanja. Jednom mi je jedna medicinska sestra samo rekla: „Vaše gvožđe je odlično. Kao da niste vegetarijanac.“ Nisam sigurna da bi imalo smisla da se dalje s njom objašnjavam.
Koliko se vegani bave sportom i da li je tačno da je joga najprimenjenija? Kakva je korelacija?
Ne mogu da tvrdim za sve vegane, ali meni joga zaista prija. Probala sam razne vrste i ne prestaje da me oduševljava. Od skoro sam počela sa suprugom da idem u planinarske šetnje i to mi takođe prija. Ja sam od malena uvek bila aktivna, tako da mi je bavljenje nekom aktivnošću navika iz detinjstva.
