Izdvojili smo za vas dve kratke priče Franc Kafke. Uživajte čitajući ih i podelite sa nama vaše mišljenje o njima u komentaru.
PUTNIK U TRAMVAJU
Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu moga s pravom da postavim.
Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. – Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.
Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam
je opipao. Odevena je u crno, nabori suknje se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik, od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo.
Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.
Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?
RASEJANO GLEDANJE KROZ PROZOR
Šta ćemo činiti ovih prolećnih dana što sada brzo nailaze? Jutros je nebo bilo sivo, ali ako sad priđeš prozoru, iznenadiš se i prisloniš obraz uz prozorsku kvaku.
Dole se vidi svetlost sunca – koje, istina, već zalazi – na licu devojčice detinjasta izgleda, koja bezbrižno korača i osvrće se, a u isti mah na njenom licu se vidi i senka muškarca koji nailazi za njom brže koračajući. A zatim je muškarac već prošao i lice devojčice je sasvim svetlo.
– Franc Kafka (1883-1924)
