Pričamo sa glumcem Đorđem Živadinovićem Grgurom, koga znamo po predstavama Muškarčine(Bitef teatar), Crvena: samoubistvo nacije(Bitef, opet), Žudnja (KPGT), ali i novom Sumnjivom licuu Mikser hausu o kojem ovih dana kolaju dobri glasovi u beogradskom etru. Evo kojom srećnom prilikom:
Šta ima novo? Kako je bilo u Sloveniji?
Novo je da smo se upravo vratili iz Slovenije. Igrali smo Muškarčine u Rogaškoj Slatini, mestu odnosno banji u Sloveniji u kojoj se nalaze čuvena staklara „Rogaška“, kozmetika „Afrodita“, u kojoj se puni mineralna voda Donat Mg itd. u organizaciji Omladinskog centra i Kunsthausa. Bilo je divno, jer nam je domaćin napravio trodnevnu agendu obilaska Bleda, Ljubljane, Žalca i okoline Rogaške Slatine i zaista se nismo tako lepo proveli već duže vreme.
Da li Muškarčine „piju vodu“ i preko granice u „bratskim narodima i narodnostima“? Jesu li prošle sve fore kojima predstava obiluje ili ipak postoji kulturološki jaz?
Piju, piju, itekako! Predstava je vrlo dobro prošla kod slovenačke publike, i to je sjajno jer čujete reakciju na govorne radnje i igru, a ne na titlove koji idu iznad naših glava i na engleskom su. Meni je strašno zanimljivo, s jedne strane, a s druge sam se osećao postiđeno, kad su nam se ljudi tamo obraćali i uspevali manje ili više uspešno da govore s nama na srpskom, pri čemu mi od slovenačkog znamo tek po koju reč, sasvim nedovoljnu da iskomuniciramo. Oni su nekako napredniji, čak i u tome, ali nema većeg kulturoloških razlika, ipak smo svi mi deca velike mame, a mislim i da najbolje fore predstave ipak nisu toliko lokalne.
Načuli smo da ste okusili i videli čari provincije u Sloveniji. Pričaj nam o tome. Kako su Muškarčine izgledale u novom kontekstu?
Rogaška Slatina jeste malo mesto, ali je bilo publike i iz većih gradova u okolini. Ono u čemu smo posebno uživali jesu gostoprimstvo i lepote Slovenije, pre svega Bledsko jezero, a onda i Ljubljana, u kojoj smo proveli malo vremena, ali dovoljno da poželim da se vratim tamo. Nadam se da ćemo opet imati prilike da igramo predstavu i u Ljubljani i nekim drugim mestima. A u samoj Rogaškoj smo takođe uživali jer ima svašta da ponudi. Takođe, družili smo se sa lokalcima, što nije bio tako često slučaj na ranijim gostvanjima van zemlje, tako da je zaista bilo sjajno u novom kontekstu i nadamo se sličnim prilikama.
Kako je ova predstava oblikovala tvoje shvatanje rodnih kategorija i društvenih stereotipa? Nakon svih ovih izvođenja, imaš li precizniji odgovor šta je muškarčina? Kako su Muškarčine postale priča vašeg, ako ne odrastanja, recimo stasavanja u „muškarčine“?
Već sam previše puta ponovio da sam imao sreće da rastem u liberalnoj porodici i da nisam nikad bio vaspitavan prema stereotipnim rodnim sistemima. S tim u vezi Muškarčine koje su , za mene, postale neka vrsta mikropokreta iz koga su nastale i neke druge predstave a svakako i velika prijateljstva i mnogi kontakti. Pomogle su da se učvrstim u svojim uverenjima i da nastavim da se obrazujem i istaražujem dalje rodne i društvene teorije, širim svoja znanja i postajem sve slobodniji i otvoreniji sa sobom i ostalim ljudima u svom okruženju. A muškarčina može da bude svako ako to želi, bitno je samo, za početak, ne činiti ništa loše i nasilno nikome. A ni sebi.
Predstava problematizuje rodne identitete i tradicionalne obrasce koji preživljavaju, ali i neke nove koji nam se nameću. Kakav je tretman ovih tema u Sloveniji, da li ste diskutovali o tome? Kako je publika reagovala?
Nismo previše diskutovali u formalnom delu, jer nije bilo prilike. Ali u neformalnom delu druženja s publikom, mogli smo da čujemo svakakve komentare, uglavnom afirmativne u odnosu na našu kritičku pouku koju razvijamo kroz razne primere u predstavi. Posebno su odrasli i starija publika komentarisali poslednji deo koji interno zovemo „čas istorije“ gde taksativno i hronološki govorimo o tome šta se sve dešavalo od 1990. do danas, od godine kada je rođena najstarija Muškarčina. A to se tiče i njih. Ipak, sistem tamo je mnogo uređeniji i standardi su znatno viši u svakom smislu, a činjenica je da su problemi veći ili bar izrazitiji i uočljiviji u siromašnijim društvima – u svakom smislu siromašnijim – što mi sada jesmo u odnosu na slovenačko. Čini mi se da su ti tradicionalni obrasci tamo znatno manje bitni u svakodnevnom životu.
Pročitajte i : Iza kulisa – Kako se glume glumci?
Bliži se 100. izvođenje. Šta ovaj intimni jubilej predstavlja za vas, a šta za pozorište mladih u Srbiji?
Mislim da ovo nije samo dragi, intimni jubilej. Stoto izvođenje jedne edukativne, pametne, plemenite predstave, u osam zemalja i mnogo gradova Srbje, predstave koja se igra već pet sezona u avangardnom, profesionalnom pozorištu kao što je Bitef, sa glumcima od kojih niko nije bio ni student glume kad se počelo s radom, a sada sa velikom većinom studenata glume i/ili režije i diplomiranih glumaca i prijatelja, donosi jednu divnu ideju i poruku da se volja i zdrava ambicija isplate, da ljubav prema pozorištu i želja za znanjem i duhovnim rastom, kao i pravi, iskreni motivi mogu da učine mnogo ne samo za pozorište mladih, već uopšte za kulturu ove zemlje. Ako naš primer nekom može da bude inspiracija, a može, jer smo više puta čuli da jeste, onda je ovaj jubilej jedna ozbiljna pobeda ideje o ljubavi prema pozrištu i istini u njemu – i o njemu!
Autor teksta: Nevena Milojević
