Pijanista Đovani Gvidi (Giovanni Guidi) više nije najveći talenat italijanskog džeza, kakvog smo ga upoznali kada je prvi put svirao na Beogradskom džez festivalu 2010. godine u kvintetu Enrika Rave, već koautor najboljeg džez albuma u Italiji 2016, u anketi časopisa Musica Jazz. Na trećem nastupu (drugi put je svirao u duu sa Đanlukom Petrelom 2013.) predstavlja novi kvintet „Inferno“ sa istaknutim italijanskim saksofonistom Frančeskom Bearcatijem. Koncert na ovogodišnjem, 33. BDŽF je zakazan za subotu, 28. oktobar u Velikoj sali Doma omladine Beograda.
Debi album “Tomorrow Never Knows”, objavili ste 2006, kada ste imali 21 godinu. Koliko su se Vaš odnos prema muzici i Vaše stvaralaštvo od tada promenili?
Đovani Gvidi: Bio sam jako mlad kada sam objavio prvi album. Krajem 2005. godine počeo sam da sviram u sastavu Enrika Rave. On je bio i ostao muzičar koji je u velikoj meri uticao na moje shvatanje muzike. Vremena su se dosta promenila, život je generalno mnogo teži nego što je bio pre 10 ili 15 godina, čini mi se da ljudi na potpuno drugačiji način danas gledaju na svet i stvari koje se u njemu dešavaju. Sve to je uticalo, naravno, i na moj život, ali i pristup muzici. Takođe, tokom prethodnih godina imao sam priliku da upoznam mnogo različitih muzičara, da sarađujem sa njima, što me je u velikoj meri obogatilo kao ličnost i kao autora.
Ostvarili ste izuzetne profesionalne uspehe kao sasvim mlad umetnik. U kom pravcu biste želeli da se razvija Vaša karijera u budućnosti?
Đovani Gvidi: Želeo bih da se bavim muzikom najbolje što mogu, da dam svoj maksimum, i da kroz svoje stvaralaštvo podelim osećanja i razmišljanja sa publikom.
Vaš ovogodišnji nastup na Beogradskom džez festivalu nije i prvi – slušali smo Vas 2010. godine sa kvintetom Enrika Rave, a 2013. u duetu sa Đanlukom Petrelom. Kakve utiske nosite sa ovih koncerata?
Đovani Gvidi: Oba nastupa su bila divna! Kada sam svirao u Ravinom bendu osećao sam se vrlo zaštićeno, zbog njegovog ogromnog iskustva i sigurnosti da će u svakom trenutku znati kuda da nas vodi tokom nastupa. Moj drugi nastup, sa Đanlukom, bih uporedio sa tačkom dvojice akrobata, jer smo preuzimali dosta rizika tokom svirke. To su, verovatno, i najuzubljiviji trenuci koje pamtim iz Beograda.
Nastupali ste na velikom broju važnih festivala širom sveta, kao što su Umbria Jazz, Vicenz New Conversation, Zurich Nu Jazz, Umbria Jazz Balcanic Windows, Noth Sea Jazz Festival, San Francisco Jazz Festival, Portland Jazz Festival i mnogi drugi. Recite nam nešto o iskustvu koje ste stekli na festivalskim koncertima.
Đovani Gvidi: Odrastao sam nastupajući na najvećim svetskim festivalima i to je posebna vrsta iskustva, kao da sam pohađao neki neformalni univerzitet. Od svakog muzičara kojeg sam upoznao naučio sam nešto. Tokom godina imao sam priliku da sviram kratko sa Johnom Scofieldom i Daveom Douglasom, i više puta sa muzičarima kao što su Thomas Morgan, Tomasz Stanko, Reuben Rogers, Gianluca Petrella, Joao Lobo, Dezron Douglas, Gerald Cleaver, Louis Sclavis. Takođe, susret sa Manfredom Eicherom bio je izuzetno profesionalno iskustvo.
Trenutno ste deo nekoliko ansambala, a na Beogradskom džez festivalu ćete nastupiti sa projektom “Inferno”. Ko je sa Vama u postavi?
Đovani Gvidi: U Beogradu nastupam sa kvintetom u kojem sviraju Francesco Bearzatti, saksofon; Roberto Cecchetto, gitara; Joe Rehmer, bas i Federico Scettri, bubnjevi. Sa Robertom, koji je fantastičan gitarista, već sam snimio nekoliko albuma – njegov autorski projekat “Soft Wind” i “Rava on the Road”, u kvintetu Enrika Rave i sa simfonijskim orkestrom. Frančesko je moj omiljeni tenor saksofonista. Ima predivan zvuk, dobro je upoznat sa muzičkom tradicijom, ali u isto vreme zagledan u budućnost. Napisao sam za naš sastav nekoliko lepih i jednostavnih melodija, a onda puštamo da vidimo kako se sve dalje razvija tokom svirke. Sva petorica volimo improvizaciju. Što se mene tiče, mislim da sam uz Enrika Ravu naučio da sviram upravo na taj način.
Radite na nova dva projekta “Salida” i “Not a What”. Recite nam nešto i o njima.
Đovani Gvidi: David Viralles i ja smo se sreli prošlog avgusta na Sardiniji i predložio sam mu da oformimo kvartet sa dve klavijature, što je prihvatio sa velikim entuzijazmom i tako je nastao projekat “Salida”, za koji i on komponuje. Kada je reč o “Not a What”, nešto slično se desilo. Na Umbria Jazz festivalu svirao sam u kvintetu Enrika Rave i Tomaša Stanka, a u drugom delu programa, koji je bio posveta Diziju Gilespiju, bendu se pridružio Fabricio Boso. Nakon koncerta sedeli smo uz po čašu vina i rodila se ideja da napravimo zajednički projekat. Oduvek sam mu se divio, po mom mišljenju on je jedan od najznačajnijih trubača današnjice, ali do tada nije bilo prilike da sviramo zajedno. Uvek sam željan novih saradnji sa kolegama i novih iskustava. Trenutno pišem muziku za jedan dokumentarni film, a pripremam i još jedan novi projekat: duo sa italijanskim pevačem Joe Barberiem.
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
Đovani Gvidi: Muzika koju volim je ona koja dolazi iz srca, a ne ona koja je ciljano kreirana da bude u skladu sa tim šta neko misli da bi se publici moglo dopasti. Kada odem na koncert, volim da čujem nešto novo i neočekivano. To je, valjda, moja vizija muzike.
Koncert je realizovan uz podršku Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu.
Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.
 više nije najveći talenat italijanskog džeza, kakvog smo ga upoznali kada je prvi put svirao na Beogradskom džez){kind=link}