#Kako Ovca kaže
Veče. Svirka. Klub pun ljudi. Znate, moj dečko je frontmen ovog benda. Da, da, ovaj visoki lik okružen obožavateljkama koje se neartikulisano obrušavaju na njega. Da, taj simpatični, nasmejani mladić je moj dečko. Ma da, da, znam da mi zavidite. Zavide mi i ostale devojke u klubu. Vidim te poglede upućene ka mom stolu i došaptavanja da li mi je kosa sveže ofarbana i da li sam lepo našminkana. Zaboga, moram biti dostojna te muzičke zvezde. Moram dostojanstveno nositi titulu „devojka pevača poznatog benda“. Naravno da mi je dostupna VIP loža na njegovim svirkama, poljubac poslat u toku neke balade, otvoren bar…
A šta se zapravo dešava iza kulisa…
– Hej, danas nam je godišnjica, sećaš se?
– Da, da, evo baš razmišljam o tome, a večeras imam probu, znaš da se uvek teško uklopimo svi bendovski, pa ćemo nas dvoje odložiti večeru, danas – sutra, kao da je bitno.
– Daaaaj, dobro onda sutra, može?
– Može, može, samo da vidim sa Urošem da li smo sutra u studiju, znaš da treba da snimamo onu novu autorsku pesmu, pa baš sutra nam je jedini slobodan termin, ajde, ti znaš da te ja volim najviše, najviše, najviše!
– Dobro, dobro, znam…
I tako je nama svakog dana. Svirke, probe, turneje, novi instrumenti, novi članovi benda, novi problemi. Sve sam to dužna da slušam i pamtim. Treba doneti zaboravljeni mikrofon do kluba, treba skupiti kablove posle svirke, kupiti baterije za mikrofone, odneti pojačalo na šesti sprat – naravno da u zgradi nema lifta, šta ste pomislili?!
A o romantičnim iznenađenjima da ne pričam.
– Uključi Viber, poslao sam ti fotku, da vidiš šta sam nam kupio!
– Evo, evoooo… Jao, mora da su neke karte za putovanje… Ili možda neka lepa knjiga, ili neku haljinu si mi kupio? Ček… Evo stiže fotka… Ovo je neka papučica?
– Daaa, bas-pedala! Vidi što je gotivna!
– Aha, prelepa je!
A onda čekate da vam posveti neku pesmu, da vam napiše stihove. Pa čekate, čekate… Onda postanete nestrpljive pa direktno pitate: „Hoćeš ti da napišeš neku pesmu o svojoj muzi, mislim o meni? Znaš, to je baš lepo, to svi muzičari rade!“ Naravno, da vam objašnjenje da je to „papučaski“ i da je pesma o ćupu mnogo inspirativnija. Pomirite se i sa time, pronađete se u pesmi o ćupu i počnete da verujete da se iza tog ćupa, zapravo, krijete vi, da je pesma o vama i da je taj ćup prazan kad nema vas, vi ispunjavate njegovu prazninu. Naravno, ovo zadržite za sebe, eventualno podelite sa drugaricama.
Veče. Svirka. Klub pun ljudi. Znate, moj dečko je frontmen ovog benda. Sve oči su zavidno uprte ka vama…. A onda se završi svirka, ugase se svetla, publika ode, a sad – ‘AJDE, MALA, DA NOSIŠ MARŠALA!
Autorka: Milena Dragićević
Izvor:Blacksheep.rs
