Ima 67 godina, vratio se iz penzije. Jer je neuništiv. Da, takav je on. Jedan jedini, Dejvid Bouvi. On je voljen jer je mističan, kreativan, mnogo bolji tekstopisac nego vokal (realno gledano), spiritualan, anarhista u neku ruku, on je izabrani, onaj ko menja svet. I to ne samo jednom. Muzika ga je oduvek zanimala i u toku studija umetnosti, najviše se zanimao za svoju prvu ljubav.
Početak
Prvi koraci u muzici napravljeni su sa petnaest godina. Kako to uglavnom biva u pubertetskim godinama, nedostatak vremena, škola ( ne i za Bouvija koji je već odlučio da bude zvezda), i drugi faktori, prebacivali su ga iz benda u bend. Početak nije obećavao. Pesme koje je snimao nisu imale nikakav komercijalni uspeh i kvalitet, kao ni njegov album prvenac. Za mladog Dejvida reč neuspeh nije postojala i ostao je istrajan što će se pokazati kao prava odluka.
Napravio je pauzu od dve godine i uhvatio se u koštac sa pohlepom komercijalnog sveta nad kvalitetom muzike. Uvek ga je fasciniralo čudno, neviđeno, neobično, zabranjeno. Mudro je shvatio da bi to mogao ukomponovati u sklopu svojih scenskih nastupa. Tada nije bio svestan da će biti jedan od tvoraca shock rocka, žanra koji je rock muziku spajao sa prepoznatljivim stajlingom ( isto kao i King Diamond, Alice Cooper, Kiss…).
Prvi hit Dejvid Bouvia
Prvi pravi hit, „Space oddity“ promovisao se kao podloga dokumentarnom filmu i lansirao se na top liste. Izdao je album, istog naziva kao i prvi, uz ovaj novi hit i neke nove pesme.
Dokazao se kao samostalni umetnik, ali osećao je nedostatak benda. Okupljao je i menjao članove onako kako je osećao koliko mu odgovara njihov rad. Malo jačim zvukom kreirao je i više nego uspešan album „ The man who stole the world“. Zadržao je koncept shock rocka i svoj i onako nežan izgled izbrusio do apsolutno androgenog.
Vredan kakav je oduvek, albume je izdavao bukvalno na godišnjem nivou, i uz svaki je išao poseban imidž. „Honky dory“ otvorio je vrata biseru Bouvijeve karijere „ The raise and fall Ziggy Stardust and the Spiders form Mars“.
U to vreme, radio je i prateće vokale pokojnom Lu Ridu. Svoje nesvakdiašnje nastupe u medijima je objašnjavao jednostavno – „Bolje se osećam kao Ziggy nego kao David. Ziggy je emotivno biće, David je samo robot i ljuštura.“.
Prosečni albumi
Do 1974. godine izašli su i prosečni albumi „Aladin Sane“ i „Pin Ups“. Uputio se u Ameriku i za početak nastanio u Njujorku, gradu gde je rastao disko, soul, funk i življi rnb. Na Dejvida je sav taj miks ostavio pozitivan utisak i krenuo je ponovo da eksperimentiše. Kao produkt ove kolizije, izrodio se „Diamond dogs“. Njegove vizualne ideje su bile sve sumanutije i teatralnije, i gledajući slobodnost ere u kojoj se živelo, mnogi su objašnjavali da je sve to u stvari proizvod kokainskih halucinacija.
Možda to nije bilo daleko od istine, ali nikako nije bila jedina istina. Na albumu „Young Americans“ došlo je do radikalnih promena u stajlingu, nastupu i izgledu. Bouvi je postao statičan, zamrznut, emotivno udaljen. „Station to station“ je doneo novu ličnost u Bouvijevoj kolekciji, još superiornijeg „Belog Vojvodu“ koji je polako počeo da gubi dodir sa realnošću i samim sobom. Bouvi je bio umoran i zavisnik koji nije znao šta želi, a snage je ponestajalo.
Otišao je u Švajcarsku sa željom da se primiri. Mnogo više se bavio slikarstvom, pisanjem i fotografijom. Ubrzo ga je zainteresovala nemačka minimalistička muzika i krenuo je u Berlin ka novoj inspiraciji. Tu su stvoreni „Low“ i „Heroes“ koji su ovog umetnika vraćali na tron sigurnim koracima. Ta dva albuma nazivana du delom triologije, koji je završen albumom „Lodger“.
Dejvid Bouvi – šmeker svih dekada
U osamdesetima, Bouvi je postao ikona veća nego ikada do tada. „Scary monsters ( and Super Creeps)“ je utemeljio prvo mesto na top listama i utabao stazu za još dva tako visoko kvalitetna albma „Let’s dance“ i „Tonight“.
Ovde je gitara vodila glavnu reč i bila bizarno izmešana sa dens i nju vejv muzikom. Tih godina, objavljen je veličanstveni duet sa grupom Kvin „Under preassure“, i dan danas izuzetno cenjen i slušan. Na samom kraju osamdesetih, Dejvid Bouvi se priključio grupi Tin Machine i sa njima snimio dva albuma, na kojima je kako je navikao dominirao – „Tin Machine“ i „Tin Machine II“. posle smrti Fredija Merkjurija, Dejvid je nastupao na koncertu u njegovu čast, i zatim se vratio u Ameriku gde se sada orijentisano i neočekivano okrenuo džezu, soulu, hip hopu i pomalo elektronici.
Ponovo je sarađivao sa Nilom Rodžersom, kao i na uspešnom „Let’s dance“. Novi album zvao se „Black Tie White Noise“ i kritičari su ga nekako čak svrstali u alternativni rok album. Dve godine izašao je mračniji „Outside“. Početkom 1997. godine Dejvid Bouvi je primljen u rok end roll kuću slavnih, tačno trideset godina od izlaska svog prvog albuma. Iste godine izdao je „Earthing“ album koji je ponovo maksimalno osvajao novu grupu fanova. Albumom „Hours…“ počeo je da se odvaja od elektronskih primesa i vraća instrumentima.
Novi albumi
Između 2002. i 2003. izdao je dva albuma „Heathen“ i „Reality“ koja je ispratio turnejama sa izvođačima koji su se tek pojavljivali u svetu muzike. Tokom 2004. Bouvi je doživeo srčani napad. Turneja je otkazana, i sam je najavio da mu treba odmora od rada. Nezvanično otišao je u penziju, sa povremenim poojavljvanjima na pesmama i koncertima prijatelja. Sve do prošle godine.
„The next day“ pojavio se iz vedra neba i time je Bouvi još jednom iznenadio i šokirao sve, možda i najprijatnije do sada. Album je prihvaćen i hvaljen od strane medija, kritičara, fanova i kolega muzičara. Za dalju budućnost najavljena je kombinacija, ali ne otpisujmo ništa.
