Kiša je pljuštala celu noć. Grad je poput sunđera upio ogromne količine kišnih kapi i iscedio ih direktno meni u krevet. Kao hladan tuš, košmar mi seče snove.
Ležim budan i zurim u plafon kao da pokušavam da dosegnem njegovu smislenu stranu, neku dublju priču, ali to je samo plafon. Biće tu i sutra, on nije spreman za revoluciju, za promene.
Ustajem.
Oblačim se polako, gledajući kroz polu spuštene roletne. Kiša i dalje pada, ali sada nešto manjim intenzitetom.
Već je vreme i ja moram da krenem.
Pokupio sam neophodne stvari, nabacio ranac na leđa i krenuo polako niz stepenice ka izlazu. Ne znam zašto sam izabrao baš ovaj dan. Napolju je sve mokro i hladno, i sve je nekako tuđe i zastrašujuće.
Ipak, ustao sam na vreme, možda malo kasno. Ne mari. Stići ću na cilj, danas ili sutra, svejedno je. Odlučio sam da danas kažem šta mislim. Krenuću redom i neću se zaustaviti dok moj glas ne bude na svakoj stanici sa nacionalnom frekvecijom. Jasno ću preneti poruku, ne mogu više da ćutim.
Konačno sam na ulici.
Trčim.
Velika količina negativne energije se nakupila i mora da izađe, mora da ode, da me pusti. Ja želim da odem i da prekinem trovanje. Želim protivotrov.
Stigao sam do odredišta, tu su svi oni koje volim. Svi žive tu, nadomak duše, a svi su opet daleko od fizičkog kontakta.
Ali danas sam tu, da ih zagrlim, poljubim i kažem im da ih volim. Želim da, po prvi put, zaista to kažem, da to uradim.
Predugo već krijem emocije. Zakopane su duboko ispod kože, da čak ni ja nisam mogao da ih dokučim. Ispod svih onih hladnih, samoživih i bednih trenutaka. Ispod maske, ispod kore, ispod zdravog razuma.
Reči iščupane iz grla, na vrhu jezika, čekaju znak. Stojim na kiši, i kucam na vrata. Prolazi vreme, ali vrata se ne otvaraju. Sati se pretvaraju u dane, a na vratima se idalje niko ne pojavljuje. Kao da je ta kuća odavno napuštena.
Na kraju kada uvidim da se vrata neće otvoriti, shvatam da je ono hladno i tuđe moja slika sveta izvan moje sobe. Dugo sam zatvoren u svojoj glavi. Konačno sam izašao iz košmara i shvatio da snovi mogu da prave razliku, a mogu da budu i stvarni. Samo je pitanje koliko si spreman da sanjariš i da otvoriš vrata nepoznatim prolaznicima. Dugo sam sprečavao sebe da se posvetim ljudima koji su bili tu. Danas sam shvatio grešku, ali ta vrata su zauvek zatvorena, kao podsetnik.
Fotografije preuzete sa: Filckr.com
