Jedan od toplijih zimskih dana ove godine.
Sedim na klupici u Studentskom parku, nakon posla, i jedući svoj sendvič posmatram ljude. Završio sam sa poslom oko 15h i sada imam rupu oko sat i po vremena, nakon čega moram da budem na fakultetu.
Retko mi se dešava da sam zaglavljen u vremenu, u sred grada i da imam pravo da ništa ne radim u tom periodu. Čudan je osećaj, kao da si na kratko slobodan. Nemaš nikakve obaveze, ništa se ne očekuje od tebe, jednostavno imaš sat i po vremena za sebe i svoje misli.
I odlučio sam da tu svoju slobodu provedem tu, na klupici, jer ništa kreativnije nisam uspeo da smislim. Tako sam počeo da promatram ljude koji su prolazili.
Kao roboti. Svi nekud žure, jedva stižem pogledom da ispratim sve te ljude koji pretrčavaju preko parka.
Svi oni će već obaviti svoje poslove, a ja ću i dalje sedeti tu na klupi i razgovarati sam sa sobom ili sa golubovima koji priđu da pokupe ostatke mog sendviča. Možda je to tačno, ali oni ne znaju šta je sloboda. Ne znaju šta je vreme samo za sebe i delić dana u izolaciji od užurbanog gradskog života. Tek kada se izdvojiš iz te mase možeš da vidiš koliko je to sve pogrešno. Nekada je dovoljno prosto iskočiti iz sistema, iz te šeme. Dovoljno je naglo prekinuti jedan od tih monotonih postupaka koje svakodnevno odrađujemo i uraditi nešto sasvim suprotno. Ironija je koliko je to zapravo lako, a koliko se mi plašimo da promenimo način traćenja života. Da stvar bude još gora, traćimo ga sve brže i brže.
Jedan iskorak iz kolone i imaš konce u svojim rukama. Ljudi, sa strane, izgledaju kao nečija mašinerija, programirana i nesvesna. Da, definitivno nešto treba menjati…
Tu misao prekida mi činjenica da mi je vreme za slobodu isteklo. Ustajem i krećem preko parka, kako bih se vratio u rutinu svakodnevnog života.
