Dušan Krtolica je jedanaestogodišnji dečak iz Beograda koji obožava prirodu i životinje koje neverovatno lepo crta. Iza sebe ima tri samostalne izložbe i više poziva iz inostranstva (SAD, Australije, Indije…) koje je morao da odbije jer je kako kaže „još uvek mali“. Životni san mu je da postane zoolog i da objavi veliku enciklopediju o životinjama koju bi sam i napisao i ilustrovao. Iako je veoma zreo za svoje godine, u duši je još uvek iskreno dete i igra je za njega najvažnija na svetu. Upravo ga je igra i dovela do crteža kojima se svi dive.
Kako si počeo da se baviš crtanjem?
Sa dve godine sam nacrtao prvi crtež. To je bilo nešto što je ličilo na kita, ali moji roditelji su mislil da je to slučajnost. Međutim, kako je vreme prolazilo sve više sam crtao i oni su shvatili da to nije bila slučajnost. Sada najviše volim da radim komplikovane crteže sa puno detalja zato što pukšavam da prikažem što uverljivijie ono što crtam. Možda je to moj stil.
Šta te privlači kod ove umetnosti?
To je za mene jedna vrsta igre. Svaki svoj crtež sam prvo izigrao pa sam onda seo da nacrtam. Crtanjem se bavim zato što uživam u tome i nije mi naporno. Kada mi se ne crta, radim druge stvari. Od svoje četvrte godine idem i u školu crtanja kod akademskog slikara Zorana Calije gde za sada imam potpunu slobodu, a profesor me samo nadgleda.
Zašto životinje? Odakle tolika ljubav prema njima?
Oduvek su me privlačile životinje i priroda. To je ono što me zanima i volim da crtam. Voleo bih da postanem zoolog i da se bavim izučavanjem manje poznatih životinjskih vrsta i da možda otkrijem neku novu. Možda to bude na Papua Novoj Gvineji ili nekom drugom manje istraženom delu sveta. Sve što znam o životinjama, naučio sam iz velikih enciklopedija koje su mi omiljene knjige. Imam ih jako puno i sve sam ih pažljivo pročitao. Mi smo deo prirode i tako treba da ostane.
Želiš da postaneš naučnik a umetnik si već sada. Kakva je veza između umetnosti i nauke?
Možda i postoji neka veza između umetnosti i nauke, ali o tome nisam mogao razmišljao. Radim samo ono što volim i to mi je najvažnije. Za mene su sada i umetnost i nauka samo igra i to mi se kod njih sviđa. Sve što sam pročitao u enciklopedijama mi je pomoglo da mi crtanje bude još zanimljivije.
Kako se tvoja okolina odnosi prema tvom talentu?
Moja najveća sreća je što me razumeju mama i tata i što mi puno pomažu. Moji drugari su oduševljeni mojim crtežima i imam i njihovu veliku podršku. Često im crtam razne crteže a u poslednje vreme vole da im radim tetovaže, naravno flomasterom. Neki su rekli da neće da se kupaju zbog toga.
Da li si možda razmišljao o mogućnosti da crtaš stripove, ilustracije za knjige ili želiš da tvoj crtež bude priča za sebe?
Već sam radio stripove pre dve godine i svi članovi komisije na međunarodnom festivalu stripa u SKC-u su bili iznenađeni. Radio sam i ilustracije za knjige bajki, kao i za knjige poezije mojih prijatelja pisaca.
Kako doživljavaš popularnost?
Prija mi jer sam upoznao mnogo fine ljude. Prvu izložbu sam imao sa devet godina u velikoj galeriji SKC-a u Beogradu i svi smo bili iznenađeni koliko je ljudi došlo. Jednog trenutka se stvorila velika gužva pa sam se uplašio jer nisam video nigde mamu i tatu. Kasnije sam se navikao i nije mi predstavljalo nikakav problem da se slikam i dajem izjave za televiziju. Drago mi je da se drugima sviđa ovo što radim. To je zato što sam mali.
Dušanovi crteži su upečatljivi, oduševljavaju i ne mogu se zaboraviti lako. Što se nauke tiče, velika otkrića ga tek čekaju a u crtanju je već dostigao savršenstvo. Nadam se da će nas jednog dana obradovati lepim vestima o novoj životinjskoj vrsti i velikim brojem crteža, ali i da će sačuvati kroz život svoju dečiju iskrenost i radoznalost. Talenat nas može dovesti daleko, ali igra još dalje.
Autorka: Jovana Nikolić
